Досада нисам вил како се жали драг,
досада нисам мнил да сам ја толи благ,
зач она ку прављу од госпој да је цвит
зач она ку слављу да цафти по вас свит,
право дим без злобе, таку ствар сатвори 5
које се подобе написат мрамори.
Једном се намири да немоћ најгора
живот мој дотири на конац умора;
тер праве, када зна од мене она тој,
јакино иза сна рече рич: "Боже мој!" 10
Ста велик такођ хип сва како замама,
а пак свој образ лип вас поли сузама,
говоре: "Мој Боже, прида те сад упим,
ако ми бит може, да га ја заступим,
макар да заминим његову немоћ ја. 15
Ако тој, што сциним, за мене он прија,
ако сам ја узрок и моје љубезни
да за мој он прирок теј пати бољезни,
вољу смрт слидити, ако је право рећ,
него зло видити које се може стећ." 20
Зач она прављаше сеј ријечи ке рекох?
и зашто стављаше да немоћ с ње стекох?
Не бîше ствар ина нер овој што ћу рит,
ако се истина не буде мени скрит.
Ако смим рећ управ, ја гредих како слип, 25
љувену ње љубав желећи сваки хип;
дери бих смамљен вас на славну ње радос,
ку хтîше сваки час садружит мâ младос.
Кад она зна овој, што створи, све ћу рит.
Одтоле у двор свој чини ме риђе прит, 30
одтоле стави вар, а не мни тко за злед,
ну нека имат ствар љувена буде ред.
А све тој безбрже, да љубав јур наша
по тле се не врже ни да се разнаша.
Вим, затој процини да мени немоћ туј 35
желин'је учини; тер што бî, свак ме чуј.
Један дан на мој двор угледах ње слугу,
од ке ми разговор одложи сву тугу;
ар ми лип дар дони од моје госпође
и здравје поклони, тер ончас тја пође. 40
За друго, мој Боже, не створи она тој
него знат да може како стан стоји мој,
нека дâ разумит онојзи од госпој
ка хтîше изумит по сваки начин тој;
јер она одлуку к мени прит учини, 45
ништа труд и муку у жељах не сцини.
Зач смртно сумњаше од мене дан и ноћ,
тер увик не мњаше да ме ће видит моћ.
Све ми тој пак рече ње липос гиздава,
кад к мени дотече како рај и слава. 50
Нитко ме не има тој прашат како бî,
зач се рећ не прима ни слишит подоби.
Истом јур изиде; тер мисал свак стави,
к мени туј кад приде, с коликом љубави,
с коликом милости; јер ја рећ истине 55
не имам смилости, да ми лаж не сцине.
Ну коју ја радос не ћутих туј хрло,
када ме ње младос ухвати за грло!
тер к мени приону љувено, јер ја мњах
за љубав сиону да у сни оно сњах; 60
толику драгос ја оћутих час они
ка моју немоћ тја у он хип сву пони.
Тер како приславна принесе госпоја
ње личца гиздавна на личца јур моја,
не хоти уставит свој целов од мене, 65
ни ми да што правит од жељне спомене,
докли се не стече воља ње љепости.
Туј дери рич рече с љувеном крјепости:
"Мој венче избрани, уресан ружицом,
тко ли те израни болизном тужицом? 70
која ли би смила толико још немоћ
и болес немила ка на те хоти доћ?
који злед не желиш никому на сај свит,
ну се још веселиш добро чут и видит.
Ки билиг срца зла од звизда би толи 75
на тебе тер посла горчине оволи?
Да би мој слишил глас Бог прид ким вапим ја,
тер стре тој звизди влас, да тамни а не сја,
ка чини мој образ да мркне и сузи,
одколе чух пораз за који си у тузи! 80
Да се дан и тај ноћ не броји у броју
кад приде тај немоћ на младос јур твоју!
Ер с тобом наполи ја ћутим сву тугу,
зашто ме доболи, не како за слугу,
ну како за срце и како за душу; 85
тер те ја до смрце одлучих да здружу,
шта те Бог избави, тер ино не вељу
неголи: оздрави, зач друго не жељу.
Тер ако разговор узгледаш мој веће,
мој ти се веће двор затворит јур неће. 90
Тко ти ће одцела побљусти стражице
и счекат весела, мој цвијете ружице,
негли ја, венчац твој? Зашто се мни мени
да патиш све овој у жељи љувени."
Ово ја слишећи из личца ружице 95
од сузиц тјешећи, бî ли ми с тужице?
би ли ми с бољезни? Зашто се куну ја:
тако ми љубезни, смртни ме труд прија.
Зач ријечи не рече, када јој низ образ
дости суз не стече, да ја мњах копни мраз; 100
толико чемерно подријеше љут здихај
уз грло бисерно, тер ми тој зада вај.
Зато јој ја рекох: "Доста би, госпоје,
за тебе да стекох ово ја зло моје,
од себе гди чиниш толике невоље, 105
тер бирек не сциниш да ми гре на боље.
Нер што ми даше врид теј твоје тужице,
а сваки хип наприд бољи сам, ружице;
ер твоју љубезан који час видих доћ,
парја ме бољезан, сва туга и немоћ. 110
Тој пријах весел'је цјећ твоје љепости
ка веће нер зел'је указа крјепости.
Тер да знаш ова злед јер мене допаде
за велик мој неред који знам одсаде;
затој сам узрок ја, а не тва љепота, 115
тер туј ствар парјај тја, тако ти живота!"
Ово ја како рих, тер образ гиздави
од виле још позрих с великом љубави,
по кому познах ја гди славна ње младос
велико туј прија весел'је и радос. 120
За тога дил рече: "Нека знаш, цвите мој,
јер ја мњах да стече за мене све зло тој.
Затој се ја бољах мом срци одвеће
и себе невољах за теј тве несрјеће;
ну покле прем здравиш и гредеш на боље, 125
а мене не правиш узрок тве невоље,
велми се веселим и ћутим радос све,
тер ино не желим неголи здравје тве;
јер те се никаде нагледат ја не мњах:
толик страх нападе на мене, што сумњах. 130
За ку ствар завјете, не могу т' говорит,
гиздави мој цвијете, ке тријеба би створит
за жељно здравје тве, које ћу, што могу
најприђе, вршит све тер хвалу дат Богу;
јер ми те допусти, јер ми те заима, 135
јер молбе од усти почтених јур прима."
Свршив теј бесједе ње љепос гиздава,
кон мене туј сједе рај како и слава;
тер ријечи говорит заче ми ње младос
од ких се мед створит могал би за сладос. 140
Пак спиват ста пјесан у којој отвори
каква се љубезан почтена говори,
у којој сликова ње с мојом љубави,
јер љубав јур ова рајска се сва прави.
Мисли свак тко слиши бих ли ја тада рад, 145
ка радос утиши све моје жеље тад;
најлише, дим управ, гди заче да слави
почтену јур љубав и нашу ш њом стави.
Тер ово ја теби јак себи вељу сам
и ти ми ћ по себи вироват, добро знам, 150
јер моја љувезан и моје госпоје
достоји у пјесан да се чти тер поје,
зашто је чиста сва. Затој сам уписал
гди једно драга два имају на мисал;
тер ништа не хају, ако ми тко луди 155
још вјере не дају: по себи свак суди.
Доста је тој меније прид Богом да сам прав,
ки моје почтен'је и чисту зна љубав.
