Докле је живот мој, да т' весел не стоју,
кад ова од госпој не врши рич своју
ни обит љувени; коју ствар држах ја
вичнију у мени нер сунце које сја.
Коликрат ста се клет мени ње липота 5
имат ме на памет до свога живота;
коликрат ње младос у мој крил дотече,
бијеснећи за радос тер ову рич рече:
"Мој цвите румени, рачи ми рећ управ
носиш ли ти мени туј милос и љубав 10
ку ношу ја теби за твоју доброту,
без које рад не би живот мој животу."
Коликрат још веће ње липос ста правит:
"Не вим теј несрјеће ка нас ће раставит;
ни море ненавис с толиком бит злобом 15
која ће моју свис раздилит моћ с тобом.
Ни свада, ни ријечи, ни лаж, ка здалече
гре да друм припријечи тер милих растече,
ли чинит неће моћ кон моје младости
да твојом дан и ноћ не мислим радости." 20
Ако је ткогоди тко слиши сад мене,
уцвиљен тер ходи од жеље љувене,
хотиј ме послишит, мољу те ово још,
ер мојом утишит невољу твоју мож;
ер мојом извидат мож твоје тужице, 25
ак' ми даш сповидат од ове ружице
од које драг објет завеза свис моју,
завеза сву памет, завезан да стоју.
Једном се намири да јој се придају,
на ку ствар замири, јак да свит издају; 30
у тај час дотече тер паде на скут мој,
и слатко још рече: "Како ми велиш тој?
како ми мож тој рит? ер с твојом љубави
мишљу ја и умрит, мој цвите гиздави;
нека сам тер велим теби ја придана, 35
зач друго не желим нер твоја бит звана.
Ако ли отворит хоти ми срдачце,
хоћу ли што створит за те, ме суначце;
јер, - жими љубав тва коју су избрали
позора моја два, да живеш у хвали, 40
и жими живот мој, - како ја не сцињу,
и такођ ти немој сцинити да цињу
дражу ствар од тебе за кога, дим овој,
не штедим стрт себе, видит ћеш, буд' жив, тој!"
Море ли слађе рећ на свиту што чловик? 45
море ли јур затећ већма се тко довик?
Тако ме невоље овеј Бог слободи:
мњах видит прî поље да рибе све роди,
мњах прî ће живити у мору моћ звири,
мњах прî ћу видити лава зец гди тири, 50
мњах видит прî сух пањ и листје од горе
гди гаси горк огањ а снизи гди горе,
мњах прî ће све моћ бит што бити не може
нег ме ће не љубит ње липос, мој Боже,
негли ће не вршит објете љувене 55
по којих мњах скршит да се ће за мене.
Али би све заман, тер мало мирује,
паче је притаман тко ричем вирује,
како ја вировах онојзи од госпој
којојзи даровах за љубав живот мој, 60
сцинећи свак на свит заклетву да држи,
сцинећи свак увит на свиту да врши.
Тер остах како сјен, ну, вољу рећ управ,
како дуб осјечен, велми горк и нездрав,
покли се сад ова тач носи са мном вил, 65
јакино тим слова ње урес да нî вил.
Паче ћу већу рит, ер јој тој нî дости:
не да се обазрит мојојзи младости,
одвраћа свој поглед од мене вину тја,
колико да јој злед никоју створих ја. 70
Јер ја мњу, да мачем сву ње крв покољу,
видећи, ох, с плачем туј моју невољу,
право би да мене дај смили очима,
која мном спомене нимало не има,
којојзи туј љубав и виру ја носих, 75
да мнократ, дим управ, у Бога смрт просих,
служећи праведно са сву моћ и крипос,
животом заједно такмеће ње липос.
Ох, ну се све згуби! Свакому овој буд'
праведно тко љуби, - али тој неће суд.80
