Дој, вишњи мој Боже, велику т' има моћ

Дој, вишњи мој Боже, велику т' има моћ
Писац: Шишко Менчетић
221. песма првог дела Рањинина зборника.


Дој, вишњи мој Боже, велику т' има моћ




Дој, вишњи мој Боже, велику т' има моћ
   познати тко може што ће бит али доћ;
   како је он познал, кад јави свîт ову,
   тко јо' је име дал да Славом њу зову.
Зач бирек крјепости познал је од звизда, 5
   јер у ње љепасти збрат се ће сва гизда,
   која се достоја припиват у слави
   и да се госпоја од славе још прави.
Тер ће вик увику и по сва врјемена
   словити за дику глас од ње имена; 10
   зашто ја не виме на свиту досада
   да веће тој име г дилу се приклада.
Уресни ње узрас како цвит изниче,
   од кога вас украс к суначцу приличе;
   тер како Дијана међу вил од горе 15
   она се избрана висином рећ море.
Кад видим приславну ње липос гди ходи,
   мни ми се по равну да танац изводи;
   толико гиздаво узгреде ње радос,
   тер могу рећ право: замами сву младос. 20
Када ли образ свој у љепос постави,
   свак буде рећ овој: "Ово рај гиздави!"
   зач у њем угледа свитлости сончан'је,
   која се мнит не да да има скончан'је.
Позрите ње чело, у ком ће свак видит 25
   још ништо весело што чини завидит,
   што хрло чловика с видин'јем раздили, -
   свитлоћа толика на њем се забили.
Гди чиста гримиза толи се добави
   ким личца наниза, тер горе љубави? 30
   тер бирек да просу низа ње наредно
   били џиљ и розу, да цафте заједно!
Кад она отвори два свитла позора,
   свитље дан не створи источна тај зора;
   тер толи изрочит придраги нî камен 35
   ки море свидочит од очиц ње зламен.
Тко да туј не суста у жељи љувени,
   гди цафти из уста њој кораљ црвени
   пурпуром ван розе? тер када говори,
   јакино од росе да се цвит отвори. 40
У жељах што хрло он зачне умират
   прибило ње грло тко стане позират?
   Зач бирек све да је повито џиљи још;
   затој се гледаје, чловиче, забит мож.
Стани свак мислећи ове ње липости 45
   које ја изрећи не имам крипости;
   јер веле веће јес неголи говору
   приславни ње урес за милос ки двору.
Ну кад би поставил тко памет на ње ум,
   тадај би сам правил: "Овди је вас разум, 50
   овди је вас разбор који би дал одвит,
   ако би гди на збор стекал се вас сî свит."
Затој је, дим, ову славити још право
   и Славом да зову ње име гиздаво,
   ако би Хомеро и Виргил на свити, 55
   који су језеро лијепу ствар славити.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.