Дој, вишњи мој Боже, велику т' има моћ

Дој, вишњи мој Боже, велику т' има моћ
Писац: Шишко Менчетић
221. песма првог дела Рањинина зборника.


Дој, вишњи мој Боже, велику т' има моћ


* * *


Дој, вишњи мој Боже, велику т' има моћ
   познати тко може што ће бит али доћ;
   како је он познал, кад јави свîт ову,
   тко јо' је име дал да Славом њу зову.
Зач бирек крјепости познал је од звизда, 5
   јер у ње љепасти збрат се ће сва гизда,
   која се достоја припиват у слави
   и да се госпоја од славе још прави.
Тер ће вик увику и по сва врјемена
   словити за дику глас од ње имена; 10
   зашто ја не виме на свиту досада
   да веће тој име г дилу се приклада.
Уресни ње узрас како цвит изниче,
   од кога вас украс к суначцу приличе;
   тер како Дијана међу вил од горе 15
   она се избрана висином рећ море.
Кад видим приславну ње липос гди ходи,
   мни ми се по равну да танац изводи;
   толико гиздаво узгреде ње радос,
   тер могу рећ право: замами сву младос. 20
Када ли образ свој у љепос постави,
   свак буде рећ овој: "Ово рај гиздави!"
   зач у њем угледа свитлости сончан'је,
   која се мнит не да да има скончан'је.
Позрите ње чело, у ком ће свак видит 25
   још ништо весело што чини завидит,
   што хрло чловика с видин'јем раздили, -
   свитлоћа толика на њем се забили.
Гди чиста гримиза толи се добави
   ким личца наниза, тер горе љубави? 30
   тер бирек да просу низа ње наредно
   били џиљ и розу, да цафте заједно!
Кад она отвори два свитла позора,
   свитље дан не створи источна тај зора;
   тер толи изрочит придраги нî камен 35
   ки море свидочит од очиц ње зламен.
Тко да туј не суста у жељи љувени,
   гди цафти из уста њој кораљ црвени
   пурпуром ван розе? тер када говори,
   јакино од росе да се цвит отвори. 40
У жељах што хрло он зачне умират
   прибило ње грло тко стане позират?
   Зач бирек све да је повито џиљи још;
   затој се гледаје, чловиче, забит мож.
Стани свак мислећи ове ње липости 45
   које ја изрећи не имам крипости;
   јер веле веће јес неголи говору
   приславни ње урес за милос ки двору.
Ну кад би поставил тко памет на ње ум,
   тадај би сам правил: "Овди је вас разум, 50
   овди је вас разбор који би дал одвит,
   ако би гди на збор стекал се вас сî свит."
Затој је, дим, ову славити још право
   и Славом да зову ње име гиздаво,
   ако би Хомеро и Виргил на свити, 55
   који су језеро лијепу ствар славити.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.