Добра ка нам вриеме дава
под мјесецом на сем свити,
да 'е свиех, знамо, кратка слава,
и да неће увиек бити.
Камо краљи, камо бани,5
камо они, ки на неби
чини уставит' зрак сунчани,
чим бој доби и час себи?
Камо тврде сграде пака
многе циене и уреса? 10
она, ке је моћ пријака;
и ш њом вриеме све поплеса.
Оце наше и матере
узе за се, и порази,
и нас чека да прождере, 15
и да утробу сву зајази.
А није прид њом куд бјегнути,
ни се сакрит' прид ње видом;
свуд нас иште достигнути
правием, кривием свакием слидом. 20
Моћ јој та би одсгар дана
да уложи своје руке
и — — — — — — — — —
би нам циећ све горке муке.
Да покли је теј нарави 25
свим нам скупно на сем свиети,
ну весело приборави,
што ти остаје поживјети.
Узми изглед од лабута,
ки у себи разлог неима, 30
кад је смрти усред скута,
помага се тад пјеснима.
Прим' разговор од жалосна,
жалостив се разговори,
и цин' злоћа ње да позна, 35
да се заман с вриеднием мори.
Не може нам драго узети,
нег' ли за њу што се створи,
што ње није, тој полети
онди, одлука гди је гори.40
