Дјевојка је подранила, ружицу је брала;
с босилком ју разбирала, трудна је заспала.
Над њом поју два славица, дјевојку су звала:
"Устан' гори, дјевојчица, санка не заспала.
Маглица се бријегом краде, сад је на те пала, 5
цвитје хоће опалити које си набрала;
још те хоће приварити, ако нис' добрала
за вјеначце дробну ружу и цвитја остала."
Дјевојка се разбудила, славицом се озвала:
"А ви, слављи лужанини, велика вам хвала, 10
који ме сте разбудили, јурве бих заспала,
разбираје дробну ружу и цвитја остала.
Синоћ ме је моја мајка младу храбру дала,
прид којом сам вас вечерак свезав руке стала.
Жими мајка, жими братац, прије га нијесам знала, 15
нити му сам росну траву прид коња метала,
разма синоћ. Мила мајко, теби буди хвала
кâ си мени дјевојчици млада храбра дала!"
