Дјевојцица са сибицама
Спуштало се вече уочи Нове године. Хладноћа је бивала све већа и суровија, а по тој хладноћи и мраку ишла је једна сиромашна девојчица гологлава и босонога. Кад је тога јутра изашла из куће имала је на ногама папуче, али су оне биле толико велике јер их је раније носила њена мајка, да их је изгубила прелазећи улицу. Приметивши да их је изгубила девојчица се вратила по њих, али једну папучу није могла да нађе, а другу је дограбио неки пакосни дечак који се с њом шегачио.
I тако је сиротица ходала црвених и промрзлих ножица. У старој кецељи носила је шибице које је читавог дана покушавала да прода, али ниједну није продала. Ходала је гладна и промрзла док су јој пахуљице падале на лепе плаве коврџе по врату. Сви прозори су били осветљени јер се народ спремао за новогодишње славље, па је из кућа допирао мирис печења и слатких колача. У једном углу између две куће девојчица нађе заклон, седе и скупи се. Подвукла је ноге пода се, али је само још јаче осећала студен а кући није смела, јер како очуху да изађе пред очи без иједног новчића пазара. Уосталом, и код куће је било хладно јер је ветар дувао кроз пукотине на крову.Ручице су јој биле тако промрзле да девојчица извади једну шибицу и запали је да их угреје. Букну јасан и топао пламен као каква мала свећа, и девојчици се учини да у тој ноћи све око ње постаје некако чудесно. Као да је одједном угледала велику зажарену пећ, те испружи у том правцу ноге да их загреје. У том часу, међутим, пламен шибице се угаси, пећ нестаде и девојчица остаде у леденој тами с изгорелим палидрвцем у руци.
Она кресну и другу шибицу која обасја зид, а тај зид одједном постаде прозиран те јој се учини да је тамо угледала сто постављен за новогодишњу вечеру. На столу беше печена гуска пуњена јабукама и шљивама и, што је било још чудније, скочи одједном та гуска и стаде се гегатии по столу, а одатле на под и право ка гладној девојчици. У том часу жижица изгоре, а мала се нађе у тами и мразу.
Девојчица похита да запали ново палидрвце све једнако желећи да не изгуби ону гуску што се тако опојно пушила. Нађе се у одаји још много лепшој и раскошнијој од претходне. Седела је под окићеном јелком, изнад ње је на зеленим гранама горело на хиљаде свећа. Украси те дивне јелке као да су сви од реда благонаклоно гледали у девојчицу. Она пожури да им пружи руке, али се шибица у њеним укоченим прстићима угаси. Свећице са јелке као да кренуше некуд у небо и осуше се у безброј звезда, а једна од њих паде остављајући за собом дуги траг.
"Сад неко умире", рече девојчица, јер је томе беше поучила бака коју је много волела али која је већ одавно била мртва. Девојчица запали нову шибицу и угледа пред собом баку како у том сјају сва блиста озарена од доброте и љубави.
"Бако!" викну мала. "Знам да ћеш и ти нестати кад шибица изгори, као што су нестале и ужарена пећ и она дивна пуњена гуска и раскошна јелка. Молим те, бако, не остављај ме овде, него ме поведи са собом!Девојчица брзо запали читав преостали свежањ шибица и нађе се у сјају и топлоти како никад раније не беше искусила. У тој светлости блистала је вољена бака као по дану, али већа и лепша него икад раније. Онда се бака сагнула, подигла нежно девојчицу у своје наручје и понела је некуд горе. Високо. Тамо где није било ни хладноће ни глади ни страха.
Када су следећег јутра наишли улицом први пролазници, нашли су девојчицу склупчану на плочнику уза зид, румених образа и с осмехом на уснама. Била је мртва, смрзнута у суровој хладноћи те последње ноћи старе године, са свежњем изгорелих шибица које као да није желела да испусти из руку. "Хтела је да се огреје", рече неко показујући на шибице, али нико није никада сазнао шта је све девојчица нашла у њиховом сјају.
Ханс Кристијан Андерсен
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ханс Кристијан Андерсен, умро 1875, пре 149 година.
|