Дали, јаох, двије звизде љувене прикри мрак
и веће њих гизде не гледам, ни њих зрак?
Оне ми казаху од неба прави пут,
и трудну чињаху покојно одахнут.
Тужан ти је живот мој без њих, јер толи вик 5
у тузи погибној не буде поморник,
кад морске силости рве га страшни вал,
а згину свитлости с ким је плав исправљал.
Коли ми у мал час били дан помркну,
и свака мила слас у срцу огркну! 10
Хрло т' се прикрати уфање све моје,
и у плач обрати весеље свакоје.
Ни ми што може дат разговор, ни бих ја
разговор хтил имат, јер ми све додија.
Сам себе навидим пун смртна нереда, 15
гди веће не видим свитлога погледа.
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 231, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
