Далече, пјесни ви, далече, радости,
стојте тја од моје несрећне младости.
Само цвил, плач и вај, чемер, труд и уздаси
сдружите му болес, ка ме свим порази.
Ој туго безсвршна, ком љубав свијет смета,5
о чести противна, о срећо проклета,
како ме створисте кроз ваше незгоде,
роб да сам ничији без ниједне слободе?
Вај тко би икад мнил, да за му худу чес
вријеме је прикинул љувени тврди вез,10
над киме сцињах ја, да моћи не има
ни она, ка боље све ствари вазима.
То ли је прикинут тај узал љувени,
како ово чују се вас свезан у мени,
сам тужан, невољан, пун сваке незгоде15
роб да сам ничији без ниједне слободе?
Нијесу ме болести, како се јур прави,
да трпе све они, ки туже с љубави,
ма је дан нов начин од туге несвршни,
које сам паћу ја, а друг их кусил ни.20
Ну гледа' приваре љубави проклете
и худе несреће, која ме замете
у туге, чинећ ме с ње худе незгоде
роб да сам ничији без ниједне слободе,
цић ер сам ја згубил сва добра љувена,25
од којих сад чини зло мрит ме спомена,
и јер сам све муке нередне вик патил,
не би ми рад тога ниједна мука бил',
паче теј невоље и трудне жалости
веће би узмножил' срцу ми радости.30
Ну муку злу чују пуну зле незгоде,
роб да сам ничији без ниједне слободе.
Мисли су нередне и гњиви немили,
ки никад нијесу се при ником видили,
невољну моју свис од свуда обујмил',35
чеса рад ја патим у тугах вјечни цвил.
Ти, ка знаш, ко ми злед у срце туј стави,
ну мало реци ми, жестока љубави,
како ћу моћ живит вик с таке незгоде,
роб да сам ничији без ниједне слободе?40
Тужне ме невоље и трудни уздаси,
киме се нередно ма младос порази;
и ви ине туге зле без броја, ким слике
мјесто оно не има, гди је плач у вике,
верно све служећи напокон виђу ја,45
за слуштвом толицим, ко створи свис моја,
за моју худу чес, пуну све незгоде,
роб да сам ничији без ниједне слободе.