Да смишљам почетак од мога живота,
гди вене јак цвијетак прид сланом срид љета:
од моје младости, од петнаес јур љета
имах све жалости с чемером од свијета
цјећ једне госпође која би нехарна, 5
ранив ме пак ође у јаду чемерна.
Молим вас, слишите ови труд паклени
и тврдо жалите јад ови у мени,
који ми сваки час снажице вазима,
а виђте мој образ гди [је] полит сузама. 10
Очице изгубих цјећ горке сузице,
мислећи како бих пробавио тужице,
које су скровене у мени [с] сузицом,
за којијех сад мени је сва младос с тужицом.
Још веће кад позри на мене с радости, 15
срце ми раствори с великом жалости;
јер стрнем до власа студенији од леда
о[д] тога јур часа одкле ме погледа;
још копним у јаду с чемерном жалости,
крјепости све паду од моје младости. 20
Блиједо је ме лице од вел'је тужице,
зашто све ранице повену сузице
које ми сатвори од моје младости.
Сада ме умори, молим те с радости,
да веће не ћутим овези тужице, 25
ни с јадом приљутим не пуштам сузице.
Кад смислим почетак од моје младости,
спржим се јак цвијетак од горке жалости.
