Један дан шетаје по лугу зелену,
за радос гледаје на воду студену,
упазих кон вира, ки бистро вираше,
једнога пастира гди рањен лежаше
на крилу вил једне, ка срцем тужниме
у сузе нередне плакаше над њиме.
Видећ чим позира на њу ње добро тој,
гди рањен умира у муци нередној,
а пастир свим смрти да се близ виђаше
живот свој, ки стрти зла болес нагљаше,
већма га виле плач мораше у гори,
нег рана, коју мач прем бридак сатвори.
Дјевица ја млада желећи видити,
ку сврху ствар тада имаће на свити,
у хладан скрих се мрак од дубја сред горе,
сунчани гди се зрак вик назрит не море,
гди моћ ме ниједну влас не имаше видити,
јер се сва у тај час за гране тјех скрити.
Туј ријечи смиљене пастира, ки мраше,
и сузе смућене виле, ка плакаше,
рекал би, да биху патећи злу силос
све воде, ке вриху, привели на милос,
и тврди тај ками, ки близу њих сташе,
њих јадним тугами да се зло бољаше.
Пастир тај видећи, да близу смрти јес,
рич ову кти рећи при нег га скрати чес:
о вило, љепотом ка се мож свуд славит,
ни ми, знај, животом мучно се раставит,
истом да у твоме срцу ја на свити
за ко годи бриме моћ буду живити.
А вила, ку пораз чемеран оптече,
чувши тај снижан глас рич овуј туј рече:
ако нас ки сву моћ узбуде скратити,
како ће игдар моћ сам други живити?
и ако у твому све срцу живу ја,
а тва чес у мому живит се достоја;
и ки си час моја, будући умри ти,
како ћу моћи ја без тебе живити?
I чиме сузами ричи теј вељаше,
ране му косами русима све траше,
а он њој на скути чим болан лежаше
чемеран плач љути устима пијаше.
I тако цвилећи згоди се чудна ствар,
до данас ку рећи ја не чух никадар:
целове пастир тај покоње вили тој
дајући на свит сај прикрати живот свој,
којега и вила животом садружи,
толи чес немила души јој притужи.
Тач оба умрише, једнога сгубив мач,
драгога, ки бише бољежљив, грозан плач.
