Џоно Функјелица/АТ ПРВИ

←Џоно Функјелица

Џоно Функјелица Писац: Непознати аутор АТ ПРВИ

АТ ДРУГИ→

АТ ПРВИ

ШЕНА ПРВА

ЏОНО ФУНКЈЕЛИЦА и ТЕОФРАСТО Педант, његов мештар

     ТЕО(ФРАСТО): Хеу михи, ми фили Џоно! фили, qуиа плус те амо qуам Патер, диxи плус, qуам Патер, qуиа Патер дицитур атер, обтер, перцхè л' уомò, чо­вјек фино а терзо лустро е етà јес подложан алли патерни доцументи; ма мештар, qуи дицитур магистер, ид ест магис тер, нон соло нелле тре етà приме ха јус соп(р)а ил дисцеполо, ма ин тутте алтре qуаттро, е перò Магистер магис тер.
     ЏО(НО): Ди гразиа, Сиг(но)р Маестро, не разбија' ми главе! цхе ио хо алтро ин теста, цхе сентир в(остр)е цхиацхиаре е баје.
     ТЕО(ФРАСТО): Баје ви пајоно ле мие аццуте пароле е сентензе, подобне за уписат их ауреис литтерис.
     ЏО(НО): Qуесто в(остр)о цонтинуо цицаларми инторно ми ха сеццато л' оре[ц]цхие. Знаш да ја нијесам дијете, реци ми што хоћ?
     ТЕО(ФРАСТО): Хотио бих, п(ер) дирла алла Терензиана, qуиа те амо плус qуам хосце оццулос, мој Џоно, цхе торниате алле пристине виртù, зашто твој отац ест хомо ирацундус, фуриосус, и кад позна да си ти абандоно моје литере е соцратицхе сцоле, а дô се ин преда арте аманди, тимео, ео qуиа ил маи ми преме, е дел пеггио павенто.
     ЏО(НО): Е андате ин борделло цон сте в(остр)е циарле! Ја сам досле научио, није од потребе да ме веће сад залегаваш, ер ако се болиш мном, нађи начин за помоћ ме у овој мојој љубави.
     ТЕО(ФРАСТО): Прох долор! прох долор! цхе диреббе ил туо Падре? хеу,, фуге цруделес террас, фуге литус авар[ум]! дех торна алле виртù, импугни ил студио делле белле леттере, оди ил Сулмонесе вате! отиа си толлас периере цупидинис арцус, цонтемптаqуе јацент ат сине луце фацес. Ет ил поета Флорентинус: Си на[ц]qуе д'озио е ди ласцивиа умана, нодрито ди пенсиери долци е свави, фатто сиг(нор) Дио да генте вана.
     ЏО(НО): Ја познам да је то тако, ма те регуле ни твоје сентенце нијесу на мој пропозит, е пер qуесто ментре нон волете ајутарми; ди гразиа, цон в(остр)е пароле не инфускава' ми оца, ма моје ствари и моје мисли пушти мени, а не поваздан фар дел цонсилиеро ал мио Падре цонтро ди ме. Зашто и од тебе, цхе фате дел Пристарео, може - се свеђ ријети: немо' ми чинит поћ у колору!
     ТЕО(ФРАСТО): Абсит процул цонтумелиа, Џоно!
     ЏО(НО): Баста, настој на твоје после, а мене пусти веће живјет на мој начин, ер вјеруј - ми, сваки мој дизгус биће дијељен заједно с тобом. I то ти доста, е рести цон Дио!
     ТЕО(ФРАСТО): Ах, Џоно, ах, фили дулциссиме, парти цон qуесто суп(ер)цилио дел туо прецетторе; френеро л'ира сì, винцерò ме стессо море мајорес, служићу се оном ауреом сентенцом ди qуел пруденте аулицо инве[ц]цхиато нелле Цорти, дицо, ди Сенеца: ињуриас фер ендо, гратиас агендо, ео qуиа цоси ва, цхи мангиа ил пан д' алтри.

ШЕНА ДРУГА

Старац ЈЕРКО КЛОКА и КУСАЛО, његов дјетић

     ЈЕР(КО): Кусало, огрни ме и изведи ме на плацу!
     КУС(АЛО): Фате, госпару! ма жинти ја сиромах још нијесам ништа ни окусио!
     ЈЕР(КО): Пет тисућа пет врага да је задуше и с Матером, што намислила је дати кћер Џону Функјелици, сину Мароја Бабуре, и дат му пет тисућа у пр­ћију, а не вадим из свијех воштарија инцирца дваес дуката интрате анно п(ер) анно, освем оне посесиони на Осојнику, ин терре нуове, што ми је материна прћија, а хоће да дам пет тисућа у готову. Ја студијам како-ћу акумулат, и зато није жудјела ни бутигара с кијем руку не држим дери де Стане испод Зво­ника, која ми рогаче и смокве продава. То бих мого дати, да ми није сегвито они фалименат у Биограду и да ми они пас без душе, Петар Сухвичић, бона фиде не здуши и не дигну а салва мано пет тисућа лијепијех реала сеу Сивиља гросе, врху којијех кад учиним рифлесион, по вјеру моју, сјежим се од главе до пета, и побије-ме мртва вода. Стан[н]о фресцо, ако-им-се забило у главу извадит-ми из рука и приварит-ме од мога каведала, у који тегнут прије у живот. Зато могу с о п и с а т и обе двије, мање фастидија у кући.
     КУС(АЛО): Пер амор ди Дио, госп(ар)у, ако нећ' дат пет, а ти с врагом приложи и шесту, нека једном пристану скандали, и да ја сиромах посриједи не патешкам; ер ти, да те госпођа не точи не гризе за те тисуће, утечеш с ултимијем бокуном из куће, а ја сиромах ни првога не ждрокнем.
     ЈЕР(КО): Како, курвин пасалијеру? тако ли лијепу моју спендзу сра­мотиш; колико си данаске прождр'о, и још-се није твоје тијело наситило!?
     КУС(АЛО): Онолико ти на Божић, колико сам ја од синоћ на бокун и уста отворио у твојој кући! Зато се једва од глада и на ногами држим.
     ЈЕР(КО): Како то говориш, фрашко једна? а нијесам-ли купио самога круха динар и дваес мјед, што ни на благ дан не купим, а зависе нијесте-ли узели у Носинице балицу јемана купуса за десет мјед, а нијесте ли, мисер, сварили ону кос од п р ш у х т а, која толико је претила да сте на њој досле десет пута менестру варили! Кога би врага веће прождр'о, а говориш да нијеси ништа ни окусио!
     КУС(АЛО): Истина-је, мој драги госп(ар)у, ма то нијеси купио ни справио овијем устим од спиле, ни овому трбуху од понора, него си до на дванес чељади у кући, међу ходеће, летеће, плазеће. Си[ц]цхè. учини мало конат п(ер) тритиплица, јели ме од свега тога дошла унча на главу, и још је сиромах нијесам ни бакнуо?
     ЈЕР(КО): Доста ријечи, а ти ћеш, бестиаццио, боље вечерат! зато на ти ова три мендзалина, тер пођи у Марије Дебеле за Свете Власи и купи макарула, а ови четврти масла, то ћемо се вечерас и почитат, и бићеш сит, а ја ћу поћи у толико до Плоча за говорит с' Сабатом жудјелом, јели-ми скоџо они ченз што-сам дô по његове руке врху онијех заклада од коситера, а рагион ди винтицинqуе пер центо. А о кћери за живота нон со ниенте, нè воглио пенсар алтро.

ШЕНА ТРЕЋА

КУСАЛО сам

     КУС(АЛО): Враг узо ко служи оваке говногришце! најеђ се у динару и пођ са свом мрмаљом, биједни Кусало, тер ти би се ова трбушина могла о овој спендзи пасати, да ти га јутрос у кумпара Стијепа Мафамра с мајком Бромчасном и с посестримом Павлом нијесам спардзо пет динара лапата, а два јетре, пиеће од пет динара, двије руке круха и двије дјевенице, а поцукали бокару од девет кутала бијелога ко мане. По госпаревој спендзи мого бих зјат ко камалеонт, и уста крстити! А побјети ме инвито на ужину Дријемало, дјетић госп(ар)а Мароја Бабуре, дје (ти) ћу зајазит за све ове Покладе камаре, и антикамаре од ове јаме беза дна мога трбуха. Кукање Палермо, Мисина ва виа, зато што губим бријеме, тер га не идем наћи; али-је тријеба прије купит ову злу вечеру госпару, да не би било пака: ланда', ланда гузе, докле ми те пусте.

ШЕНА ЧЕТВРТА

РАДЕ трговац сам

     Бремедет недер бу зулум, што је ова сила, Бог му софру и хљеб убио, ко ме први из паиза увео у ово ђаволско мјесто. Шајтанлар ђиндеме гјотур сум, враг га у пако понио! помага', допала ме жена од онијех вражијех алах тале анасиле, бабасиле ђиндеме гјондер сум, да јој враг и оца и матер у пако понесе! Ја ли јој сам крив ер се не може опрасит? Валахе ја сијем њиву веће него ме у моћ упада, и да је Бог убије, не може се напухат. Ала бела версионум ами болаки патласум, Бог јој утробу убио, невољан Раде не могу доћи дома, што ме не нато­вари ријечи и рога гризећи ме ко црв дрвето, велећи ми: »Влашино неопрана — да се хоћ смамит — хоћу тер хоћу родит«. Роди и с врагом! Болаки сенден киамет копар сум, кајар и, каирлара сенден, ибретеосум, приказан се од тебе родила, како од ниједне жене, а само ме се охај! Скоршила ми 'е у враголије што по уста узима, чијем бих мого купит два дјетета од злата, и од богата Раде учинила ме злочеста и убога. Ма сам ја све овему крив, да чок буздохан верјурјом нетеки екмек, што ти 'о' не давам веће харбача него хљеба. Ма тако ову Турци одселу не палили, саде ћутек верјурјем нетеки екмек, чинићу да једе веће штапа него хљеба. По­мага', је ли у њој шајтан, послала ме да јој лијекаре иштем по Плаци, да јој дјецу граде, да га не ћу тамо вргут педа; знам да јој ће рожац напастит. Али је ево враг води одонуда, сад ме ће и овди снапопасти, ма ћу се уклонит стране да је чујем што ће кушка лајат, а пак ћу 'ој се на јавит.

ШЕНА ПЕТА

МАРГАРИТА, жена Радина, и КАТАРИНА, ње слуга, и РАДЕ за кантоном

     МАР(ГАРИТА): Да хоће од себе њеку учинити и да се хоће помамит; хоћу тер хоћу родит, и не дам-(му присмрђет у кућу, ако ми с улице не укаже да ми је лијек донио.
     КАТ(АРИНА): Госпо, ти се зато не рабија' ни иједи, зашто на ту твоју рабију лијечи ти не ће помагат, нег ти ће се у јед обратит. Још си млада и зелена, не ће ти мањкат дјеце, а уклони Бог да ти што интравења, то би се госпару и хтјело, а нека ти прћију здуши. Знаш да ови садањи сутрговице, ко и твој Раде, кад се скапуљају жене, не имају веће хвале нег се ругат по паизу: пођи биједан у Дубровник тер се ожени, а пак је умори, да останеш честит.
     РАДЕ иза кантуна: Ну та магарице, не могу још од ње овога зулума трпјет; невољан Раде, храни 'е хлебом и соли, да те овако ружи и срамоти. Е нтус екмек каин, проклета ти сô и хљеб!
     МАР(ГАРИТА): Ја знам, да то он мисли, ма ћу ја прије њега уморит, али му чинити да опет одјезди одкуд је и дошо.
     КАТ(АРИНА): Госпо, боље је да ти њему врха дођеш, нег да се он тобом насмије; така љепота меритала је другу срећу и од друге руке младића, а не онакога страшива и дивјачна човјека. На вјеру, госпо, свијетли су наши кириџије нег је он, држим да за ови узрок ни дјеце ш њим нејмаш.
     РАДЕ иза кантуна: Бака, бака, валај и била! тако ми цареве аспре, сад јој ћу поћи дат сто дегенека. Бре канџико, још ли ми и ти од кадуме по кући чиниш? тако ми хљеба и соли сад ти ћу главу одсјећ!
     МАР(ГАРИТА): Нека видим, смијеш је криво оком погледат а камо руку на њу ставит. Влашино неопрана, овамо стани: јеси ли видио и оправио за они посô што те сам послала? А што мучиш, тер не одговараш?!
    РАДЕ: Пи ала бела версум сијасет се од тебе учинио како од ниједне жене! Како се не срамиш од твога образа, није ти доста што ти ја дјецу чиним, него хоћеш; да ти ја саропијавам у лијекима и у барбијера, да ти ш њиховијем враголијам дијете учине. У те ми си мердичине спенџала, веће нејмаш чеса харчит, не ако ми ћеш доламе продат.
     МАР(ГАРИТА): Пи, ну што је чис; свјетја је свиња из брлога!
     РАДЕ: Не, свиња; свиња ти је и ован отац!
     МАР(ГАРИТА): Бог убио час и уру кад сам за тобом пошла! Ма да хоћ црн девентат, хоћу тер хоћу родит, и не само ти доламе продат ма још и тебе, а за имат дијете.
     РАДЕ: Доламе продат? а једа ми-(и)х си од матере донијела? Ово сам ја добио у Леванту отежући коше зубим и крваво се знојећи, и ово ми је ово­лико остало, а све ми си ти ино похарчила с барбијери и с кундуријам дјецу чинећи. Роди га и с врагом, а само ме се охај!
     МАР(ГАРИТА): Онда ћу те се охајат, кад ти ову цревљу омлатим око те ћусаве браде; али ме, једна, уздржи, да ти сад длаку по длаку не изгулим, тер те ћу научит, како ћеш женом говорит.

ШЕНА ШЕСТА

..........................................................................................................................................................................................

ШЕНА СЕДМА

..........................................................................................................................................................................................

ШЕНА ОСМА

ТЕОФРАСТО ПЕДАНТ, МАРОЈЕ БАБУРА и ДРИЈЕМАЛО

..........................................................................................................................................................................................
     ТЕО(ФРАСТО): Ауди ми, домине Мароје, и стави добро на памет верба моја, која ти речем.
     ДРИЈЕ(МАЛО): Верба твоја, и да је ти посијечеш; цио бецотте мезарола, чеса си, госпару, дочеко, кад ти ови за живота дубове почео узурпават, а по смрти ће и куће и баштине.
     ТЕО(ФРАСТО): Џоно, син твој а дишипуо дилигентер ин омнибус, ет пер омниа студијат, и за истину кад би хотио апликат фареббе хоноре; сед пауцис аб хине диебус ха дато ин еццесси, и удрио је вас на се, да ја с мојом сфером математиком за знати од куда, вел деинде родили су се оваке метаморфози у њему, и будући формо пианту од његове фигуре пер астролабиум, находим да Јупитер цонгионто цон Марте нелла часа ди Венера нел сегно ди Сцорпионе è суо пианета: тако да инклинавају цонгионти нел сегно ди Либра е ди Вергине, да немо ад литтерас ма ад цонцуписцентиам Венереам è инцлинато ео qуиа амор о(мн)иа винцит, ет нос цедамус амори, како за наша догмата јес уписо ил Мантовано.
     МА(РОЈЕ): Да то, курвино фрашко, ињоранта; ја сам га до у тебе на едукацион да га учиш намурават, што би га књиге учио; по раке моје ако то буде истина, имам га изагнат из куће, и дизередитат ди тутти ли миеи бени стабили е мобили, пресенти е футури, усqуе ад qуинтам ет qуартам генератионем инцлу­сиве, а теби чинићу забит жељезо у главу, ет хоц пер сентентиам. Дријемало, дје си, сад ми ће гучула пастит; трчи најбрже тер ми доведи Џона! наћеш га у ридоту, а ја поћу пут Дивоне.

ШЕНА ДЕВЕТА

ЈЕЛА, жена Јеркова, и АНУХЛА, ње слуга

     ЈЕЛ(А): Да се хоће старежина помамит! доћ му ћу врха тер доћ и кћери дат у прћију, што сам ја од моје мајке донијела, један врху другога, пет тисућа у готову, а за његове прлине и ледине мало хајем.
     АНУ(ХЛА): На вјеру, Госпо, гријех је да онаку десперану и држите у кући; у зô час све јој су се врснице поудале, и дје их је по пет у кући било, а она је у вас једна, и још и невјерена. Кад јој што пака интравења, и ви бисте били гучулани, а не ћете моћ пака ремедијат. Знате, да мокрој земљи мало је дажда од потребе.
     ЈЕЛ(А): Дјевојко, да је у мени стало, она би одамна била у свом стану, ма да јој оцу хоће гучула пастит, имам је данас вјерит, и још завише зета у кућу довестит, кад је он овако бестужан и не хаје за њу. Зато ход' ме отпрати у Кларе Стијепове, да ми се ш њом врху овега свјетовати и разговорит како и с родицом која ми 'е најближња и која нас љуби колико исту своју кућу.
     АНУ(ХЛА): Боже, ти погледа' врху ње, да небога дјевојчица контента се и смири, ер ме у свако доба њом душа боли, гледајући 'е у онем бићу и ненаређену.

ШЕНА ДЕСЕТА

Капетан СТРАЦЦИА-бандиера, и ТРУМА, његов дјетић

     КАП(ЕТАН): Гиура Дио, доходе ми спирити да бих једнијем пухнућем врго пер терра све ове мураље разрушене од трешње и консумане од огња, за учинити цоммунем у свакому сервицио. А, Трума, цхе дите вои?
     ТРУМА: Не, госпару, пер амор ди Дио, ер ме страх да највеће по сриједи не би ти патешко нел дироццарле, ер од толикога стрепита који би учинили кад би пали, страх ме, да не би пазмо.
     КАПИТАН: Ја пазмо и по сриједи патешко? Од ништа страшивицо, полтруне од ниједне вјере, и руке моје би ли се срце пристрашило, које у вас свој живот није страха оћућело. Споменујеш ли се да нелле ултиме гуерре ди Фландраис, дје с' био тененте ди реггименто ди Цораззе, кад у аседију од Мастрика љетјели су дел цампо францесе облаци око мене ди балие ди центо, и свијех самијем фјатом и руками враћо сам их индрио, што будућ видио наш џенеро, олтре л' инфинити привилеги које ми је учинио у патентах, није ли ме оноришко овом колајном?
     ТРУМА: Жинти ти се ја од тега ништа не спомењивам, ма знам само кад дође с надробјенијем гаћам, ер смрђаше горе него пас, кад се илинштака усмрди.
     КАПЕТАН: Купесто де ми, ја не могу смиром стат, зато ход' са мном да те научим осамнаес гуардиа од огњенога мача од двије руке, што сам прву господу од Унгарије учио.
     ТРУМА: Ха, ха, руга гледа'те, а да нањ маска у ноћи замауче, удре у њ трешња, да му је тријеба привит до седам голубића докле му се дух поврати.

ШЕНА ЈЕДАНЕСТА

МАРОЈЕ БАБУРА, ЏОНО ФУНКЈЕЛИЦА, његов син, и ДРИЈЕМАЛО

     МАРОЈЕ: Ово ти говорим: стави на памет и отвори врло очи, немо' ме индукат, да учиним што може учинит један отац с његовом ауторитати! Која љубав и намуранца? о чем мислиш тер не настојиш на скулу, како се пристоји једнома сину, који живе под очином дишиплином.
     ЏОНО: Ћаће, пер амор ди Дио, ја не знам што хоћ од мене, ако један син од мојијех годишта у овакој стретеци живе, ко ја у тебе, чини што ти драго.
     МАРОЈЕ: Стретеца је не дат живјет а бел агио, и да не опћиш и не пратикаш злом дружином, који су веле пута били ди преципизио алле цасе интиере. Ја сам стар и знам колико се кућа затворило с тога узрока; не, не, ја хоћу да си човјек и роду од части и граду од дике, и за то држим ти мештра, који повидио ми је да мало, анци ништа настојиш на скулу, ма вас да си се дô на љубав и на намуранцу; ето ти говорим, дô.
     ЏОНО: Ћаће, ја нијесам дијете да мном има педант владат, ма човјек веће зрио, у сву мјеру, да могу друзијех и учит и свјетоват. Која скула, једа ме хоћ повратит у либарце, а пур знаш оно провербио: цхи ди трента нон са е ди qуаранта нон ха, нè сапрà нè аврà! Или ти драго или не, ја сам се рисолво вјерит, цхе è темпо ормаи.
     МАРОЈЕ: Пр, пр, вјерит! дје си, Дријемало, пођи ми по барабанте, ја те ћу научит, како ћеш с оцем говорит.
     ДРИЈЕМАЛО: Госпару, ја не знам кога врага чиниш? нејмаш него њега једнога, хоћ га десперат али послат по свијету, кад га умориш с тијем штрапацíм; чека' докле опет другога оноликога одгојиш.
     МАРОЈЕ: Доста; ја знам што ћу. Ја знам, што сам намислио. Хомо дома!

Сврха првога ата.