Џоно Функјелица/АТ ДРУГИ

←АТ ПРВИ

Џоно Функјелица Писац: Непознати аутор АТ ДРУГИ

АТ ТРЕЋИ→

АТ ДРУГИ

ШЕНА ПРВА

КУСАЛО и ДРИЈЕМАЛО

     КУСАЛО: Све сам кантуне, улице и товијерне обишо истући те, дери те сам иско у мајке Рев-де, дје ћемо на ужини бити и тако се скитајућ по граду сконтро ти ме они кап(ета)н Сqуарциа Бандиера што се њим по Плаци дјеца ру­гају, и дô ти ми је једну шпинту, лијепо ми је ребро митио, да једва могу одахнут. Ма нека ово сад стоји на страну; камо ужина, пјана саринто, што ми си обећо?
     ДРИЈЕМАЛО: Имаш разлог, брате, сад сам се најавио нашој помајци Рев-и; још бих те од мало прије нашо, ма ми мало старому госпару није гучула пала.
     КУСАЛО: Ки му је враг, једа му је кила рикнула? ако је за то, од тога је ластан лијек сад докле је жива она у Цаптату.
     ДРИЈЕМАЛО: Није, брате, нег што му се хоће син вјерит, готов је њеку учинит. Мало га није у тамницу забио, и тако га је мало прије изружио и изапсово, да сам имо од њега компасиуна. I вас је ови скандо учинио они пас мештар, и што му ће чинит усичат али поћи по свијету.
     КУСАЛО: Аферин га, кад не умијете ви њему доћ врха и чинит му, да пође лонце коват; веће је стар, ма што то мени импорта. Ну ти мени, брате, сповијеђ, што ми си лијепо ужини справио, да ми је моћ распачат овиx моју трбушину и виђет, хоће ли моћ стат толика роба у њу!?
     ДРИЈЕМАЛО: Слуша', п[ер]ла п[ри]ма е принципале имамо ти једнога ко­кота печена п(ер) антипасто; п(ер) ла 2-да имамо ти двије кокоши бабуначе косалице, које ти сам оном вечери лахнуо Анци Јакобовој, које нам помајка Рев-да куха њешто на садању у гранаризу истучено. Затијем имамо једну пли­тицу трипа куханијех у млијеку с вјелицам попеченијем, одиздо посуте папром и сиром; п[ер] ла 3-а имамо једну печу јаловице с једнијем чмаром, е п[ер] л' ултима имамо ти једну тенџеру свакијех птичица куханијех у гвацету. Ово ти је варено. Имамо ти једнога прашчића свега у салу, кога ти нам наша по­мајка Рев-да за облице пече, тер ти га је надјела свакијех галантарија и дрнкарија: ту ти су пињули, цициб, мед, јаја, крух гратан, јетрице од кокоши и од кокота, цинцен, папар, канаља, гарофалићи, лушца чесна, изрезана на танком, свакијем воњами од конфортациони, тер ти је све ово уњ затворила и лијепо га сашила, кога ти је напрдјела на ражањ и ставила међу два огња да се пече, и како се роси, отире га чистијем рунчинћићем за учинити на њему хрусту од два прста, нека нам под зубим хрсти, како обланта, кад га узијемо. А надасве, наточио сам једну мандзаролу Тарбијана од Џулијане Слачице, ко меда. Ну хоћемо ли стат да Ре?
     КУСАЛО: Жинти, да пренципе; зато хомо тја, ер ми се сад уста од гулозије митише назада, да ми се сиромаху покријепит, ер једва од глада стојим.
     ДРИЈЕМАЛО: Да буде! Ма тако ти бога, брате, хомо их како смахат прво онему нашему мештру Теофрасту, да ми је осветит госп(ар)а Џона и мене од псовака, што ме на сваки час псује, а пођимо до вечер макар на ве­черу, а да га прибијемо.
     КУСАЛО: Ха, све ми срце испаде. Враг узео и мештра и кад си се свадио ш њим! Врлу ми ствар рече. Ма за твоју љубав да' да учинимо све што ти хоћ, а пођ'мо до вечер на вечеру. Ма ну ти изнађи начин како ћемо му их.
     ДРИЈЕМАЛО: Ти си обртнији и астутији од мене у ти посо, ну је мало с твојом памети простудија'.
     КУСАЛО: Бих заборавио при оној спинти, а гиусто окажион имам у руци; снапопоти ме мало прије истући тебе. I ту ти је њекијем језиком говорио и лајо да га не би Сотоне разумјели, и тако бледући ш њим по дискрециуну разумио га сам, да се намуро на нашу Анухлу, и обећо ти ми је два тврда гроша, ако га у ње интродукам и ш њом саставим.
     ДРИЈЕМАЛО: Ти је начин и пут есквизит, само је тријеба да му ти даш разумјет, да је Анухла на њ намурана, и да нађеш коју страваганту инвенцион за интродукат га у ње, и с тијем путом да га прибијемо.
     КУСАЛО: Апунто ми је сад совењала, слуша'! Ја ћу му поћ дат разу­мјет, ко си реко, ма да га никако не ће ни може примит у онијем валдрапам од мештра него да се приобуче ко једна жена с двора, упрћена с бременом дрва, бивши госпа наредила да нам с Осоника донесу дрва од поклона, и да га ће она дочекат у медзану, а ми ти ћемо се сакрит за врата од куће и кад уљезе почет викат ко да је лупеж дошо на госпарев кашун, и тако га приби'мо. А ако би скочила госпа, даћемо јој разумјет да је ломбра, ер ће бит смијешан у женскијем хаљинам.
     ДРИЈЕМАЛО: Нијеси је мого, враже, бољу потегнут; зато не губимо бријеме, хомо ћа!
     КУСАЛО: Не, ма ну чуј! хоћу да и ти, брате, мене осветиш од онога капетана сасра-бандијера, што ми је дô мало прије ону спинту.
     ДРИЈЕМАЛО: Нека је мени, није дана у који не дође овди у нас под кућу сквадруне дијелит и зидат кастјеле по аеру, зато да' да се скријемо ми у нас у корту, и кад дође, ја ћу изити према њему, ко да ме госпар послô да га не заглуша, и кад речем: центо ди вои, истрчи и ти с харбачом, и тако га притуцимо. Ма се п'риобуцимо у хаљине од содата, ер једнога по једнога с бреме­ном могô би афронтат. Ма га ево одовуда! Мано а фар, ја ћу један час поћи у Лужу узети двије доламе содашке, а ти ме чека' у вратијем!

ШЕНА ДРУГА

КАПЕТАН и ТРУМА

     КАПЕТАН: Цодардо, страшивицо, анималу квадрупед, није ти бастало запантит оне осамнес гвардија, што ти сам казô страснијем мачем од двије руке. Да их сам казô једному товару, ала би се пруцнуо, али би затрумбето његовом гласовитом трубљом, да би узаврели у мени спирити, ко да сам у езерчиту ди центо е милле.
     ТРУМА: Сигнор капетане, жинти ја видјех ди се ти горе страшиш од мене њим манежајући, то за не страка-т-е и реко сам, да не могу запантит.
     КАПЕТАН: А, а, буфалаццио, да знам, да то да доверо говориш, рисентиско бих се супроћ теби; зато мано алиа спада, да те научим овијем перцом од стокате манижат, покли нијеси јаки уздржати пес од огњенога вучса од двије шаке.
     ТРУМА: Ја сам се бурло, тако ти бога, госпару, прости ми; ја мач носим за форму, и да ми пси за бечву не замижавају, а у руци боље би ми тојага стала. Немој се чинит сиромаху трести ни да ми се уста криве од страха.
     КАПЕТАН: Не, не полтруне; мано алла спада! отвори очи и стави на памет, осерва': ово је стоката, ово је броката, а ово је тај, а ово реверс, а ово ман дрит, а остале стокате и мовименте финте, које држим у мојој идеји, не ћу ти засада казат. Ма је ово једна стоката ин qуарта гуардиа, којом чиним, да страшному Марту пада мач из рука.
     ТРУМА: Ајме мени кукаву, не веће, мој драги госпару, сад из мене душа изиде; умрјех на. (Овди Трума пада.)
     КАПЕТАН: Цуспетто ди Диана, ови од самијех мовимената паде, да да је видио кад су ове руке чиниле комарду од цијелијех езерчита, пролијевали ријеке од крви, издахо би аффатто.

ШЕНА ТРЕЋА

ИСТИ и ДРИЈЕМАЛО у хаљинах од содата, и КУСАЛО послије

     ДРИЈЕМАЛО: Ола, ти знаш да нијеси на бурдјелу ни на воштарији, знаш да овди големи и часни људи стоје; ако отоле сад не пођеш, сад ће послат госпар двијести људи да ти даду сто тојага.
     КАПЕТАН: Гиура Дио, сад га ћу и с кућом врћ за Локруман, а теби одсјећ пô гузице, и чинит да одлети прико Срђа, и за веће твоје стратио да паде на бабу у Млине.
     ДРИЈЕМАЛО: Ови цијени, да се ја још ш њим бурлам. Курвина свињо, сада те ћу исхарбаџат овијем харбачом, и чинити да под њим душу пустиш.
     КАПЕТАН: Добар човјече, пођи с богом, овди смо у либеру Граду. Ја не давам фастидио никому, нег се с мојом фантасијом разговарам; пусти ме смиром, ер ти чиних уједно срат и мижат, да знаш с кијем говориш, и на кога си се намјерио.
     ДРИЈЕМАЛО: Курвин фуришите један, сад ћеш знат ко сам ја; ола центо ди вои, приби'те га и стуците, и да'те му сто бата (Овди капетана бију). Ова нам есквизито реуска. А сад, брате Кусало, пођи нађи мештра, да и њим обрадимо, а ја те чекам у вас у корти.
     КАПЕТАН: Цоси а традименто пецат на једнога! дје сте интијери езерчити од мојијех содата, хоте ин ординанза а пиеди, а цавалло, да ми је фацциа а фацциа ову инџурију осветит.
     ТРУМА: А што ти је, мој драги госпару, што ти ће толици содати? реци ми, молим те.
     КАПЕТАН: Потегли ми су ун тиро ма ди цинqуеценто мосцхеттате, и ни­ једна ме није кољала, ма држим, да је оно био ун цанон ди центо форзате, који ме пер терра врго. Зато цон мано армата отићу се осветит.
     ТРУМА: Јес, узми, а жинти ти су дали пецат харбача, мерито их си одамна, доста их си несланијех и овди и друговђе учинио. Тако свијем смрђасим ко си и ти интравењава. Аги, фрате, пациенза, учиним ричевуту.

ШЕНА ЧЕТВРТА

РАДЕ трговац и АНДРИЈУЛА Бахорица

     РАДЕ: Баба андриула, ала[х]и - сиверсум башићи-, тако ти Бога, извади ме из синђера, тер тој објесној кобили, мојој жени, огради то дијете, да се помирим ш њом. А тако ми пута, видјећеш како те ћу дароват и какав ћу ти бакшиш дат.
     АНДРИЈУЛА: Небого Раде, ко би веселији и радији него ја; ја чиним с моје стране, бог ми је свједок, што моја арт доноси: сад ове травице, сад онога зеља, тад оне жиле, кад онога коријена, а кад онога цвијећа, од чеса кухам и стелавам воде, чироте, декоте и уља, и ово јој носим чирот, који је од звањега коријена убран, кад је био мјесец пун у свому колу илинштака, осушен на мраку, обраћен пут полудне заједно с коријеном од мантрагоре, убрану на исти начин илинштака у проћу дзорју сушен на истом сунцу од подне до комплите. Повиједаше моја стара баба Моцица, да кад га је привила и ставила једном њекој младици, имала је песет годишта, и родила је сина и кћер уједно, ер је толике виртути, да га на ками привијеш, он час би родио.
     РАДЕ: Валахе, Андријула, видим ја, ти ћеш учинити боту, тако се хоће од такога коријена и тацијех воња, жила и уља; буде посо, а не ко ови барбери и медичинари смрадим и с поганијам који смрде сваком погани, да је жена и бређа, чинили би јој да се изјалови. Проклета им мештрија и јусталук! Зато, моја баба, пођи прече тер јој стави те коријене, једа се и са мном помири. Тако ти здравља, пристани на добро, тер јој реци да ме овако не прогони, а на ти ову полугрошицу, тер за мој хатор купи цревље докле ти се подобна час справи. Чокрајет сај'идерум.
     АНДРИЈУЛА: Хвала ти велика, ја о вега не меритам; нека је мени, ријећу јој, да је наивећи лијек за имат дјецу мужа гувернат и ш њим бит у миру.
     РАДЕ: Валахе тако и наше жене по Босни и по Сријему чине, тер народе по петнес дјети. Ја видим, ти си жена мудрата, нејмаш посла од терђумана, зато те нећу веће заговарат, пођи, гради ти посо с дробом срећом, а ја ћу поћ проплацат се докле се и она смири.

ШЕНА ПЕТА

МАРОЈЕ БАБУРА сам

    А дирви ил веро, нијесу залуду уписали они стари и разумни људи, да сапиентис ест мутаре цонсилиум; перцхè ли прими импети делла цоллера нијесу у нашој руци ни области. Мало прије Џона без ниједнога разлога и фундамента ипсовах(!) и страпацах, што синовим од онолико етати нејма се чинит. I будући консидеро његову претенсион у себи, è пиù цхе рагионеволе, и могу хвалит Бога, цхе нон ха дато нелл' еццесси е нелле сцадензе, то јес ко већи дио младости по бурдјелијех, по бетулах, без скуле, без креанце, части и репутациони. Имо сом ја настојат за оженит га, докле је у овој мисли за не дат му бремена да се дезерта с личинам и осталијем злијем пратикам, ер на ову сврху они наш Поета и спјевалац јес оставио уписано:

Пеу, покли се срце младо
мучно може уставити,
да не буде жељно и радо
лијепу и вриједну вил љубити.
 
Путом, ки је без забаве,
своју љубав тјера и љуби,
и неумрле части и славе
с том љубави не изгуби.

Зато да не учини коју резолуцион десперану, поћу наћи Стијепа Трицу, његова фамилијара и драга пријатеља, цон дир[г]ли, да ако се у добру и вриједну кућу вјери, цхе сарò цонтенто, ма с прћијом ди цинqуе мила цонтанти, колико сам ја дô мојој кћери у прћију.

ШЕНА ШЕШТА

АНДРИЈУЛА ВАХОРИЦА с кошицом у руци

     Овако, брајо, плату прима, ко вриједне младице служи. Ја ти јој сам он час лијепо привила на пупак они чирот и протрла је и отуд и одовуд, и зависе сми­рила и с Радом, да је послала по њега дјевојку, удиље да га иште, и ако јој реушка, што знам да ће реускат, не ако моја арт фали; а ради дјетића обећала ми је нај­љепши прстен, а сада ми је даровала печу реала и наложила пун кошиц масти и дрнкарија, што ми ће са свом чељади за све Покладе доста бити. Али сјетна Андре, што сам се овди заговорила тер не идем своје после дома виђет?

ШЕНА СЕДМА

ИСТА и КУСАЛО

     КУСАЛО: Враг узо Мутифрастига! обишо сам сву Плацу и све краје и кантуне, и нигђе га није; не знам ди се у врагу забио. Ма му оно од онуда оне ланкроје Андријуле с Конала, мађионице, што женам дјецу чини. Поћу је мало подражит, а једа и њега враг у толико изнесе. О баба Андриула, умијеш дјецу чинит? бркачо, сутра је субота, ето ти црва под носом!
     АНДРИЈУЛА: Стани, курвин објешењаче, с миром, знаш, кога сам рода. Немо' да ти бата даду, али да чиним мојијем Тодуром да те по скалу чине посмуцат.
     КУСАЛО: Истина је, да си ти од Куљен-бана; твоји стари имали су арма­туру с краљем од Шпање, ма их си ти омрчила и осрамотила одкад си лијечила ону из Шумета, што јој су понте дали. На, сједи овди, да цара видиш!
     АНДРИЈУЛА: Курвин објешеначе, тијем коруна курву мајку, ако је имаш! панти се што чиниш, знаћеш с кијем си се ухитио.
     КУСАЛО: Вераменте не знамо; ухитио сам се с рофијаном и примаљом годишниском. Имаш што под шаком, баста ли ти ми довестит ону дјевојку што си ономадне била дохранила Томасу Килици, а, бићеш плаћена! О мједи ко шуме!
     АНДРИЈУЛА: Лажеш како курваски син. Ја ли сам од тога дјела жена, лупежу? На вјешалијех те видјела! Ненадња те задрла, што с миром не проходиш. Ако ме госпар не освети од тебе, наћу ја ко ти ће вратом сломит. Пази се, моја, пази!
     КУСАЛО: Да ми сте добри свједоци ако би ми што интравењало, јеси ли ми запријетила, а жинти ћу те сад поћ акужат на »оффизио ди онести вивер«. Ције­ним да не знам ону статуицу од воска, пуну игала без понте, што с' дала Ладзару Рибици, и научила како их ће вадити да добива мједи на башете, и с тијем је пô града одр'о и асашино; ваљало би те у пакљеној бачви ужећи али зазидат, ко су и коншију били.
     АНДРИЈУЛА: Јаох њој кукавој, да га ко чује ово, просумо би да је истина; ходи од мене, зло те задрло, мајка ти врснике прибрајала, горе обрћо нег је они што га су ономадне из Конавли свезана довели!
     КУСАЛО: А једа је ово само? Знаш да знам, да си ономадне у дзору ископала онога некрштењака у Колорињи, ко те видјела Катарина Бедрица и Ника Соклинача, од чеса стелаваш воду и вариш унгвијенте заједно жилами од броћа и с врсим од сомине у онијем лонцима жицам од мједа, овијем с узлим Саламуновијем на њима, које даваш годишницам да не могу бређе бити, а које су бређе, да извргу.
     АНДРИЈУЛА: Сјетна Андре, куда онудје, туда хуђе, ма сјетна ти ја, кому сам се стала супротивит! Курвин пасалијеру, на ти за то, огледа' ми се овди, на, на!(Овди се Андријула плеште по репу, а Кусало превеже јој рађу и спара.)
     КУСАЛО: Е, гледа'те Андријулу с Конала, вјештице, виленице, мађионице, примаље и рофијане годишничке, која женами дјецу чини; до бих пô гроша да јој
хоће гучула пасти, да бих се зно интересат у Миха Жудјела, а сад ти ћу поћ искати опета Сигнор мештра, да му их смахамо. Ма муч', буон инцонтро, ово га одовуда!

ШЕНА ОСМА

КУСАЛО и ТЕОФРАСТО

     КУСАЛО: А Дио, мисер! обаро сам вас град иштући те, дје си у врага био?
     ТЕОФРАСТО: Амицус Плато, амицус Соцрате! иско сам тебе, ми Кусале, амице царе.
     КУСАЛО: Хвали ти, мисер, то ми је плата; ди гразиа, не псуј ме, ја не меритам да ме ставе на кару. Пази се ти!
     ТЕОФРАСТО: Абсит, да те ја псујем, ми Кусало, него ти ријех: амице царе, то јес пријатеју драги. Реци ми, али ми носиш живот али смрт?
     КУСАЛО: Са мном тијем језиком говори, ако ћеш да те разумијем. Слуша': ја ти носим уједно и живот и смрт.
     ТЕОФРАСТО: Како, мој драги Кусало, уједно носиш ми и живот и смрт.
     КУСАЛО: Поздравила те Анухла, и рекла ти је да те веома добро хоће, и да је намурана на те, и да друго ни жуди него се стати с тобом. Сиц[ц]хè, је ли ово живот? I ако не дођеш, то ћеш и умријети од љубави, то т' је смрт.
     ТЕОФРАСТО: Хабетис ратионем. Да се лети, ход'мо тја!
     КУСАЛО: Полако, жинти си прешнији, мисер, него они сиромах кад је у плијевницу хотио отит; није то тако; нетом сједнух, нетом прнух.
     ТЕОФРАСТО: Сед ита, ма како?
     КУСАЛО: Знаш како? рекла ти је да те у тијем доктурскијем хаљинам не може примит, ер има врх ње сто стража. Ма данас има нам донијет кметица с' Осоника бреме дрва од поклона, зато ако ћеш је уживат, приобуци се у ове женске хаљине и донеси ово бреме дрва, а она ће те дочекат у медзану и оста­вити корту отворену, то ћеш је на твој начин и уживат. Зато провиђа' хаљине и ходи!
     ТЕОФРАСТО: Ствар је цонтра бонос морес и неприлична и неподобна
мојијем књигами, да се ја приобучем у та феминеа вестимента.
     КУСАЛО: Мисер, овди оној работи није ламента. А што је ствар трудна: цхи нон рисица нон гуадагна, а за љубав се веле чини и свој исти живот губи.
     ТЕОФРАСТО: Хабетис ратионем. Семел ин анно рисит Аполло, си опортет. I живот ја добих за ње љубав. Само те молим, провиђа' ми та феминеа вестимента, то јес те женске хајине.
    КУСАЛО: Ход' са мном у Пере Магањане, она ти ће све справит и дрва провиђат, а дароваћемо јој осам, десет динара за вино.
    ТЕОФРАСТО: Оптиме! цито да се иде: хомо тја!
    КУСАЛО: Да нећ ми, мисер, дат она два гроша што ми си обећо? Ја те сам лијепо послужио, кô видиш.
    ТЕОФРАСТО: È детто цом(м)уне, qуод омнис лабор оптат премиум; ацципе, qуод луцрасти ет qуод туум ест. Зато хомо тја!
    КУСАЛО: Ходи, моја, ходи! Платио си, ко ти ће их на твоје спендзе омахат.

ШЕНА ДЕВЕТА

ЈЕЛА Јеркова и СТИЈЕПО ТРИЦА, и АНУХЛА

     ЈЕЛА: Стијепо, како смо и дома говорили, мени је Џоно Маројев уго­дан у сву мјеру, а и Аница је од њега веће него контента; све јој је справљено, да би могла изит данас ко најфиња невјеста. I друго не жудим него с онако галантијем у сву мјеру младићем ухитити вјеру, ма с оном старежином ребамбитом, гризлицом мојијем мужом не може се учинит ништа, не да о тому ни проговорит, а веће је зрела и призрела. Зато молим те како љубежљива и драга родјака, ер је веће нећу држат онаку у кући, помози ме и посвјетуј што ћу учинит.
     СТИЈЕПО: Знаш, што? кад он мало мисли и кад се нему мало хаје, про­
да' му један дан гаће.
     ЈЕЛА: Ма што ми тијем хоћ ријети? Изговори ми да те разумијем, мој драги Стијепо!
     СТИЈЕПО: Знаш, што? Вјери је ти и без његове воље, доведи зета у кућу, а кад буде ствар учињена, нека је мени, ја знам како ћу све то аџустат. Овако имају учинит вриједне жене, кад имају тврдоглаве ињоранте мужове.
     ЈЕЛА: На вјеру, Стијепо, ја те ћу с драге воје у то послуша[ти], ко драга
родјака и ко онога од кога велику стиму и час носим, макар њему нека и гучула паде. Зато вечерас прије него се смркне и прије него он старежина дође дома, то ћу учинит; поћу у толико распремит кућу и наредит да невјесту начину, и да нам вечеру справе, и кад ти поручим по Кусалу, биће вам драго доћи.
     СТИЈЕПО: Сад познам, да ми си управ родица, покли имаш тако високу памет и анимо у теби. Ја ћу отити наћи Џона, и како ми си рекла, тако ћу учинит, а ти пођи потребне ствари справи и Бог с тобом!
     АНУХЛА: Хвала теби, боже, ово ми и овди коша наложена с кошуљом с трема свилами. Нека, небоге дјевојчице, и бријеме је веће да је справе!

ШЕНА ДЕСЕТА

КУСАЛО сам

     Ха, ха, ха, ха тамаше! Кад га видите, крепаћете од смијеха, тако ти га је лијепо Пера обукла, да би се заклео да је жена, само што му нос трчи, да га враг узме. Ма боне нуове, Кусало; ако би он мене позно, што ће бити? Мого би на ме скандо учинит, и друго се не би хтјело нег да ме кастигају. Жинти ћу се поћ ја измрчит и обућ у ону мало пријашњу доламу, и ријећу Дријемалу, да и он на исти начин учини. I ако би госпа што рекла, ријећемо јој, да смо се хтјели маскарат бивши Поклади.

ШЕНА ЈЕДАНЕСТА

ТЕОФРАСТО у хаљинам од осалашке с бременом дрва

     О импробе амор, qуид нон морталиа пецтора цогис; да ја који сам принцепс фацундиę Романę магистер сциентиарум, хеу патиор телис вулнера фацта меис, рањен и вулнеран ауреом сагитом јесам се приобразио у ова феминеа вестимента, ер инако моју амантисиму пулхериму, дулчисиму, дезидератисиму нијесам мого инако уживат. А ме фелице, ме имо терqуе qуатерqуе беатум, qуесто инцарцо м'è пиù бландиусцуло пер суа цагионе, цхе нон è ил суо ал стелиферо Атланте. Ма што губим бријеме, покли отворена видим врата од Јеркова домицилија, фелициор вадам.

ШЕНА ДВАНЕСТА

КУСАЛО и ДРИЈЕМАЛО у корти, ЈЕЛА, АНУХЛА и ТЕОФРАСТО

     КУСАЛО: Једа кога забога, лупежи на госпарев кашун! Трчите, помозите содати! Барабанти, дје сте? Тиф, тоф! (Овди бију.)
     ТЕОФРАСТО: Ме мисерум! qуанти мониес волвунтур аqуарум? Хеу михи сицарии неqуиссими, латро нон сум; не веће. Хеу михи, хеу, хеу!
     ЈЕЛА: Сјетна вијеку, која је ово неман што бледе? Сву ме страх обиде; удри, удри, содате!
     КУСАЛО: Жинти, госпо, ја бих реко, да је ово ломбра; бијем, ма уда­рам ко по води и по магли.
     АНУХЛА: А жинти ми се снијело, да ме ноћас ломбра страшаше и да с мене постељу потезаше. Ма кад је ово она, осветићу јој се, нека се чува од мене други пут (овдје бије).
     ТЕОФРАСТО: Дулциссима, амантиссима, десидератиссима, не веће, зашто чујем дуо долоре ин цорде уно.
     ДРИЈЕМАЛО: По вјеру моју ово је ломбра; пустимо је с тисућу вра­гова, да не би навргла коју страху на нас, али да нам што не уреси (овди бјежи мештар).
     КУСАЛО: О ова нам реушка у сву мјеру; да' да пођемо оно прождријет.
     ЈЕЛА: О Кусало, да си је ово твоја која фарина? сјетна, што си се тако измрчио, што ли си у тијем доламам содатскијем?
     КУСАЛО: Ово смо се, госпо, хтјели маскарат, Поклади нам су, него нас ето смете она неман.
     ЈЕЛА: Пођи се свући и уми', и пођи најбрже нађи госпара Стијепа Трицу, и реци му: поздравила те госпођа и рекла ти је, дођите кад је вами драго, све је справно.

Сврха другога ата.