Џелалудин-паша изсиече босанске капетане
(год. 1821.)
Што се оно Травник замаглио,
Или гори ил га куга мори?
Нити гори нит га куга мори;
Дјевојче га с оком запалило,
С церним оком кроз серчали пенџер:
Изгорише два нова дућана
I два хана аге Пеливана
I мешћема, гди кадиа суди,
Кукајући, горко проклињући:
Бог убио Сарајске предњаке!
До два брата, до два Џинђафића,
I онога младог муселима,
I брата му агу Сарајскога;
Из Травника Росић Махмут-агу,
I Фудулу Инглез ефендиу
I онога Алиу поглавара!
Јербо они опањкаше Турке,
Да предају земљу у кауре,
Опањкаше Џелалудин паши.
Паша пише ситне бурјунтие,
Пак сазивље младе капетане
Сазива их баш Травнику граду.
Кад је било трећи дан барјама,
Диван чини Џелалудин паша;
Све му лале на дивану стале,
Сва господа од Босне поносне:
Од Сарај’ва аге барјактари,
Све улеме и сви капетани.
Кад је паша диван учинио,
Све их редом у ходају зове,
Све по реду зове капетане:
Најпред зове Кулин капетана,
Пак му вади књиге од Крајине:
„Чије л’ књиге чији ли су мухри?
Ја муртати, млади капетани!
Ви дајете земљу у кауре,
Без царева биела фермана,
I без моје ситне бурјунтие!“
Одговара Кулин капетане:
„На милости, мили господаре!
Ја сам мухре у потреби дао,
Земље нисам дао у кауре.“
Близу сједи млађан Осман паша.
Проговара Џелалудјн паша,
Свој господи и свим риџалима:
„Сто ли триба овим муртатима?“
Проговара млађан Осман паша:
„Што тко тражи, све од себе нађе!“
Онда паша викну на кавазе:
„Зовите ми мога сад џелата,
Нек изсјече све муртате ове.“
До њег сиеди Емин ефендиа,
Све везиру тихо проговара;
„Немој паша, честит господаре!
Нег их шаљи травањској тавници."
На то се је паша смиловао,
I посла их граду у тамницу,
Тембиљ чини травањском диздару,
I затвора од тамнице врата. —
НепрођоШе ни три бјела дана,
Паша пише ситну бурјунтиу,
Кад је била ићиндиа мраку,
Он је даје својему џелату,
Да је носи травањском диздару
Да подави младе капетане;
Ш њиме шаље два своја каваза.
Кад су дошли граду травањскоме,
Они зову травањског диздара,
Да отвора од тамнице врата.
Кад је ага разумио рјечи
Оборио сузе низ образе,
Па им даје кључе од тамнице.
Тад је џалат врата отворио,
Па он зове Кулин капетана:
Ходи беже, тебе вакат дође! —
Кад је било ноћи по акшаму,
Запуцаше цареви топови,
У Травнику на бјеломе граду:
Удавише Кулин капетана,
I Бајбута амиџу његова,
I Петровца бега алај-бега
А и Крупу харна капетана
I Дервенту јединог у мајке
I Маглаја, жалостна му мајка! —
Скупише се све жалостне мајке,
Све ми мајке и све ми љубовце,
Све уједно, да жалост проведу.
Пак закука сиња кукавица,
У срид зиме, кад јој није вриме,
У Стамбулу пред царевим двором,
То небила сиња кукавица,
Већ то била Дервентина мајка.
Питао је царев хазнадаре:
„Што је теби церна кукавицо?"
„Непитај ме царев хазнадаре!
Ја имадох сина јединога
У Дервенти у Босни поносној:
Удави га Џалалудин паша,
Удави га у Травнику шехру,
Превари га, ах да га небило!
Он уцвили много сиротицах,
I остави много удовицах.“
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
