Аттулит алабаструм етц.
Ремиттунтур тиби пеццата.
Вјекувјечни вишњи Боже,
ко има крила од анђела
за узлетјет да знат може
чудновита твоја дјела?
Дану дјело ниједно није 5
над сва дјела тва велика
замерније и чудније
негли оправда од грешника.
Оправдање од опака
дјело је управ рука твојијех, 10
моћ је умрла прем нејака,
чудан Бог си у светијех својијех.
Свак се може укинути
својијем хтињем, својом моћи,
ну није моћ се уздигнути 15
без велике тве помоћи.
Сред неизмерна твога знања
притворити ласно ти је
у суд твога изабрања
суд од смрти ки би прије. 20
Недохитној твој мудрости
ласно 'е учинит теј притворе
да ко би оглед изпразности,
буде оглед од покоре.
Твој благ поглед милостиви 25
тако слатко душу устријели
својом смртим да оживи
чијем за гријехе све процвијели.
Тому 'е изглед Мандалијена
господична дјевојчица, 30
прије изпразна и љувена,
сад покајна покорница.
Ка будућ се појавила
ко се бијеше принемогла,
тере зраку дана била 35
назрети је опет могла.
Затрештена, запањена,
пуна јада, смећа и туга,
како да је разбуђена
од смртнога сана дуга, 40
трудне очи обратива
к себи и сама погледа се,
веће мртва него жива,
дану сама не позна се.
Види гди је сва одрта 45
и гдје крв јој одсвуд врви,
гди је на земљи сва прострта,
сва у сузах, сва у крви.
Види да 'е проблидјела
каконо снијег од планина, 50
али руса како бијела,
али цвијетак од чемина.
Гледа у руках како носи
немилосне теј увити,
од злаћенијех својијех коси 55
плијен богати и честити.
Разабра се и освијести,
ну се ончас разбудише
цвили, плачи и болести
с кијех млађахна дикла издише. 60
Узе злобе све недраге
гласит пјесним притужноме,
али јој тужној није снаге,
тијем умукну мраморкоме.
Ну у јеци и јауку 65
тужно срце и без гласа
каже болес, труд и муку
унутарњега од пораза.
Скончава се млада и крши,
очи своди, свуд се врти, 70
ко на огњу да се пржи,
тијем болести ћути од смрти.
Споменује и разбира
све што зачу, све што види,
сахне, гине и умира, 75
вене, чезне, гасне и блиди.
Смишља у свем свом животу
сву нехарнос толи многу,
а неизмерну пак доброту
у милому свому Богу. 80
Гледа уједно све своје старе
злобе, опачтва и кривине,
а зна које прими даре
од небеске величине.
Зна да се је породила 85
господцкога од кољена,
ну да 'е она поцрнила
час лијепога од имена.
Себи се истој срамна крије,
ну се тужној њојзи види 90
да сваки мир безочи је,
од чеса се срами и стиди.
Најпослије запази се
пут изпразнијех ње забава,
гди велика множ види се 95
од разкоша и направа.
Туј угледа и туј види
алабастров суд сријежани,
ки се како цкло провиди,
у ком драгу помас храни. 100
Тијем сред руке бијеле своје
узе мрамор бјели од лира,
с кијем разазнат прем мучно је
руку ка се проњ прозира.
Кому рече: »Јаох, на теби 105
пако ли сам ја купила?
Не, не вику, Боже од неби,
за те га сам одредила.
У Шимуна губавога
кућу, к њему сада поћу, 110
ту у љекара љубљенога
лијек мој рани наћи моћу.
Очи, сузе приправите,
први узроци гријеха мога,
да ме блуде потопите 115
сред потопа воденога.
Ако зли плам узрок злоба
најприје кроз вас к срцу слази,
праведно се прем подоба
вашијем сузам да се угаси. 120
I ви моји ташти прами,
ки везасте дошле јако
сужне како веригами
и пунисте њима пако,
справите се да будете 125
свезат мене покорницу
на оне ноге благе и свете
за купљену робињицу.
А ви усти, приправите
часне целове и почтене 130
да приклоне изљубите
ноге оне приблажене.
Једа остану чијем биљези
ваши сред теј пузи биле,
сви смету се ваши гријеси 135
кијем сте њега увриједиле.
Тијем сва с којијех, Боже од неби,
сваки гријех се мој узрочи
одсад служе само теби
помас, усти, прам и очи.« 140
Како рече, тако учини
и изнађе ко жељаше
гдино Језус, Бог истини
у Шимуна благоваше.
Племенита о госпође, 145
чијијем свјетом и науком
ову гозбу сметат дође
твојијем плачом и јауком?
Зна, зна тужна да она справи
пићу уздаха, питје од суза, 150
гозбу драже од љубави
над свијем гозбам за Језуса.
Дикла мила ко га видје,
засрами се сва и стресе,
зажари се пак ублидје, 155
омрзну се, ужеже се.
Страх јој вели: »Добро гледа'
у што се уздаш сама у себи!
Врат' се опета, не наприједа,
знаш ли, оно је Бог од неби. 160
При њему је правда света
по све вијеке, по сва доба,
он би свеђ Бог од освета,
страшни судац врх свијех злоба.«
Али јо' уфање љепше вели: 165
»О грешнице, не страши се,
он спасење твоје жели,
к њему, к њему утеци се!
Милостиви Бог оно је,
наш је он одкуп и обрана, 170
милосрдје обилно је
врх грешника покајана.«
Ови свјети видјеше се
дикли младој бољи у свему,
зато помас сву принесе 175
и на главу обли њему.
Она учини дјело ово
за спомену увијек дати,
тијем притече Језусово
тијело у гробу помазати. 180
Поникнута пака сташе
Језусовијем за ногами,
а ноге му облијеваше
прем грознијема ње сузами,
ке је благо с многом части 185
својијем прамим отирала,
и мазала том помасти,
и придраго целивала.
Помас доније - мрамор били,
сузе — цафин ведријех очи, 190
целове усти — кораљ мили,
праме — злато од источи.
С тијем је судим придразима
врх Божјега славна тијела
мастим, сузам и прамима 195
и целовим задаждјела.
Њега маже, себе оздравља,
над њим сузи, себе умива,
себе одријеша, на њ вез ставља,
кога издава, сад целива. 200
Изријет једну ријеч не море,
јадну пјесан да понови,
али за њу свеђ говоре
мас, прам, сузе и целови.
Назад стоји ер се срами 205
погледат му рајско лице,
иште милос пред ногами,
бјежи правду од деснице.
Паче од ње жели скрити
себе и сва гријешна дјела, 210
тер се брани, тер се штити
светом сјеном славна тијела.
Стоји назад плачна хтећи
тешко бреме од кривина
навалити све на плећи 215
свога блага Господина.
Назад стоји ер му украсти
жуди милос за све злобе,
тер с мирисом од помасти
крије свој смрад и гнусобе. 220
Пака у себи кликовати
поче: »Ово су свете ноге
које хтећи мене искати
поднесоше труде многе.
Ноге ставне, темељите 225
Сина Бога привишњега,
свом крепчином ке здржите
битје од свега свијета овега,
уздржати достојте се
слабу мû плав која тоне, 230
и ка за вас сад веже се
да несрећна не потоне.
Прим'те милос на велику
град издавни пун невјере
ки сад свому добитнику 235
стијег охоли по тле стере.
Ево звијери несмиљене
ка прид ловцем тијеком бјежа,
усред срца устријејлене,
улови ју своја мрежа. 240
Ја сам, ја сам уцвијељена,
благ пастиру рајскијех страна,
овчица она изгубљена
твога стада изабрана.
Милостиве руке твоје 245
насадише у ред лијепи
драг виноград душе моје
ки зли вепар искоријепи.
Ја сам они драги ками
ки толико сцијени и љуби, 250
који мојијем за злобами
чиних да се теби изгуби.
Ја сам, ја сам тве створење
и од рука твојијех дило
засведа је, јаох, згрјешење 255
мене тужну притворило.
Веће 'е твоје смиловање
и већа је тва доброта
негли је моје кривовање
нечаснога од живота; 260
веће можеш, мили Боже,
злоба мени опростити
негли их гријешна душа може
по све ви јеке учинити.
Узми, узми, Господине, 265
што је твоје, туђе врзи,
прими душу, а кривине
смети, сатри и замрзи.
За ове свете тве кољене
ке сузами сад обливам, 270
за ступ а је обљубљене
ке трем косам и ћеливам,
за оно млијеко слатко и драго
које прими од Дјевице
милосрдје имај благо
врху мене покорнице.« 275
Ну чим тужна изван мјере
себе окривља, Бога слави,
пуна уфања, пуна вјере,
пуна Божије згар љубави, 280
друге шумне, друге мисли
по сумнивој свој памети
Фаризео Шимун мисли
и у себи хоће ријети:
»Ови пророк прави да је, 285
кога славе свуд и личе,
зно би ка је и каква је
грешница ова ка га тиче.«
Кога видећ Језус благи
замишљена сасма у тему, 290
рече у говор свој придраги
веома тихо ово њему:
»У једнога каматника
у исто доба дуговаху
потиштена два дужника, 295
одкуд вратит не имаху.
Један пецат пјенез прими,
други песет дуговале,
благодарно прости обими,
ки га љубит већма имаше?« 300
Тад одговор Шимун до је:
»Сцијеним право да ријет се ће,
кому веће дарово је,
да га они љуби веће.«
Рече Језус да процијени 305
право у суду у његову,
обрати се затијем к жени
велећ: »Видиш жену ову?
Ну, Шимуне, добро гледа',
у тво'у кућу хотјех прити, 310
ни мало ми воде не да
ноге моје за умити.
Ова одкад дође оди,
свеђ ми је ноге умивала
у обилнијех суза води, 315
а косами отирала.
I целова ти не да ми;
ова одкад уљезла је
свеђер ноге целива ми
и целоват не пристаје. 320
I ти уљем не помаза,
кад ти дођох, главе моје,
а помастим она маза
мени обилно ноге обоје.
Зато т' вељу, множ велика 325
гријеха јој се опростила,
јер и тому јес прилика
зашто 'е веле и љубила.
А тко годи љуби мање,
мање му се и простива, 330
јер свакому, знај, праштање
на љубав се измјерива.«
Пака рече Мандалијени:
»За велику твоју виру
теби гријеси су опроштени, 335
пођи у драгом веће миру.
Теби је, теби опроштена,
ну није мени твоја злоба,
мени за њу, Мандалијена,
трпјет муку, знај, подоба. 340
Теби, теби опрости се
гријех и гријеха сва покора,
али мени, јаох, храни се
криж и на њем смрт најгора.
Теби изпразне праштају се 345
све направе, о грешнице,
мени за ње справљају се
[с] запљувками заушнице.
Милосрдје теби се има
за кривине твоје многе, 350
а ја чавлим жестоцима
даћу моје руке и ноге.
Теби, теби гријех се пусти,
језбе и питја изван мјере,
ја принијећу моје усти 355
на оцте и жучи ко чемере.
Теби сада ја наричем
з благосовом мир изпуни,
а пут моју давам бичем,
а трновој главу круни. 360
I теби, ето, гријех се смрси
блуднијех мисли ки те обрани,
а ја одредих моје прси
шипу копја, горкој рани.«
Сврха другога цвиљења.
