Цвијеће мале иде

– Умрло је моје јадно цвијеће! – узвикнула је мала Ида. – Синоћ је
било тако лијепо, а сада су му све латице увеле! Зашто ми је цвијеће увело?
– питала је студента који је сједио на дивану.
Вољела је Ида тог студента јер је знао лијепо да прича и да изрезује
занимљиве слике – и срца с малим дамама што плешу, и цвијеће, и велике
дворце на којима се врата отварају. Био је то младић који је умио да је
забави.
– Зашто ми је данас цвијеће тако јадно и тужно? – поново га је питала
Ида и показала свој сасвим увели букетић цвијећа.
– А знаш ли ти зашто ти је такво цвијеће? – одговорио јој је студент. –
Оно је синоћ било на плесу, и зато су му цвјетови оборили главе.
– Их, као да цвијеће умије да плеше?! – дочекала је мала Ида.
– Још како умије! – одговорио је студент. – Кад се уноћа и кад ми
спавамо, онда оно почиње да се весели и скаче. Готово сваке ноћи је
плес!
– А могу ли дјеца да дођу на тај плес?
– Могу! – одговорио је студент. – I сви мали красуљци и ђурђице!
– А гдје плеше то дивно цвијеће? – опет ће мала Ида.
– Зар ниси толико пута била пред капијом великог краљевог
љетниковца са оним красним цвијетњаком? Видјела си тамо оне лабудове
што доплове до тебе кад виде да ћеш им бацити хљеба. Могу ти рећи – тамо
се одржава главни плес!
– Баш јуче сам с мајком била тамо! – рекла је Ида. – Са дрвећа је
опало лишће, а цвијећу више ни трага нема. А љетос га је било тако много!
– Па, оно је унутра, у љетниковцу! – објаснио јој је студент. –
Требало је да знаш да цвијеће одмах похита у љетниковац чим краљ и
дворани преселе у град. Тада и почиње право славље и весеље. Двије
најљепше руже сједну на престоље, и то су онда краљ и краљица. Све оне
дивне пијетлове кресте са својим црвеним перјаницама се построје са стране
и поздрављају као прави дворски коморници. Затим се скупе сви најљепши
цвјетови. I тада почиње велики плес. Плаве љубичице су поморски официри,
оне плешу са зумбулима и шафранима и називају их господјицама. Тулипани и
високи жути љиљани се коче и шепуре као старе господе: они пазе да се
лијепо плеше и да све буде како плесна правила налажу.
– Али зар смије цвијеће да приреñује игранке у краљевом љетниковцу?
– питала је Ида.
– Па о томе нико ништа не зна! – одговорио је студент. – Понекад,
додуше, наиме стари домар са својим великим свежњем кључева, али чим
цвијеће чује звекет кључева, одмах утихне, сакрије се за дугачке завјесе
и само провирује. "Добро осјећам мирис, цвијеће је ту негдје!" – гундја
стари домар, али он не може да га види.
– Баш је то занимљиво! – пљеснула је ручицама мала Ида. – А зар ни
ја не бих могла да видим то цвијеће?
– Како да не би! – одговорио је студент. – Само немој заборавити,
кад будеш пролазила кроз цвијетњак, провири кроз прозор и сигурно ћеш га
видјети! I ја сам га данас гледао. На дивану се жути нарцис, испружио се као
права дворска дама.
– А може ли тамо да доñе и цвијеће из ботаничке баште? Може ли оно
да преñе толики пут?
– Сигурно да може! – рекао је студент. – Ако хоће, оно може и да
прхне! Зар ниси видјела оне лијепе лептире, црвене, жуте и бијеле? Зар нису
као цвијеће? Они су некад и били цвијеће. А онда су једног дана скочили са
својих стабљика, својим латицама узмахнули као крилима и тако полетјели у
висину. А пошто су били добри, дозвољено им је да и дању лете и да се не
морају враћати на своје стабљике. Тако су се ето њихове латице претвориле
у права крила. То си ти и сама видјела, зар не? Али може се десити да цвијеће
из ботаничке баште није долазило у краљев љетниковац. Можда оно и не слути
како је тамо ноћу весело. А сада ћу ти рећи нешто што би запрепастило твог
сусједа професора ботанике. Ти га познајеш, зар не? Кад додјеш у његов
цвијетњак, само реци неком од његових цвјетова да је у љетниковцу
забава, и он ће то одмах рећи другима, па ће сви побјећи из цвијетњака. А
ако професор тада додје у свој цвијетњак па види да нема његовог
цвијећа, он неће ни помислити шта се с њим догодило.
– Али како ће тај цвијет рећи другима? Па цвијеће не говори!
– Не, не говори – рекао је студент. – Али оно се споразумијева
покретима и знаковима. Зар ниси видјела, кад само мало запуше вјетар,
како цвијеће клима главом, маше листовима и трепери? Цвјетови се тако
споразумијевају, тачно као ми нашим говором.
– А разумије ли професор тај њихов говор? – питала га Ида.
– Разумије! Изишао он једног јутра у свој цвијетњак и опазио једну
велику коприву како лишћем даје знакове једном лијепом црвеном
каранфилу и тим знаковима му говори: "Тако си лијеп, тако си ми драг!" А
тако нешто професор није дозвољавао, па удари коприву по листовима. То су
њени прсти. А она га је тако ожарила да професор никада више није дирнуо у
коприву.
– Баш је то занимљиво! – насмијала се мала Ида.
– Како можете дјетету пунити главу таквим стварима! – зачуо се сада
глас досадног савјетника који је опет дошао у посјету и сједио на дивану.
Тај савјетник није трпио студента, па је негодовао кад би видио да он
изрезује оне своје смијешне и забавне сличице – сад неког крадљивца
срдаца како на вјешалима држи украдено срце, сад опет неку стару вјештицу
како јаше на метли и на носу држи свог мужа и томе слично. Савјетник то
није трпио, па је, као и сада, увијек говорио: "Како можете дјетету пунити
главу таквим стварима! То су глупе измишљотине!"
Медјутим, малој Иди се свидјало то што је студент говорио о њеном
цвијећу. О томе је она сада размишљала. Цвијеће је сву ноћ плесало, па је
било уморно, и зато је објесило главице. Сигурно је било болесно. Зато она
узе свој букетић цвијећа и оде до својих играчака што су се налазиле на
столу и у ладици. Њена лутка Софија је спавала у својој постељи, али јој Ида
рече:
– Софија, мораћеш да устанеш из постеље и да се за ноћас задовољиш
спавањем у ладици. Знаш, моје јадно цвијеће је болесно, па нека легне у
твоју постељу, можда ће се тада опоравити!
Ида подиже своју лутку, али она је била намргоñена и није хтјела да
каже ни једну једину ријеч – љутила се што мора напустити своју постељу.
Сада Ида положи цвијеће у луткину постељу и прекри га малим
покривачем. Посавјетова цвијећу да мирно лежи и рече да ће му скувати чај
да би оздравило и ујутро устало. А да му сунце не би ударало у очи, она
навуче завјесицу око његове постељице.
Читаво вече је Ида размишљала о томе што јој је студент причао, а када
је и она морала у постељу, није се могла уздржати а да не провири испод
завјесе гдје су се налазили зумбули и тулипани њене мајке. I она им тихо
рече:
– Знам ја да ћете и ви ноћас на плес!
Меñутим, цвијеће се држало као да ништа не разумије, није трепнуло ни
једним јединим листом. Али мала Ида је сада знала да се цвијеће претвара.
А када је легла у постељу, она није могла одмах да заспи.
Размишљала је о томе како би било лијепо када би могла да види како
цвијеће плеше у краљевом љетниковцу и о томе да ли је заиста и њено
цвијеће одлазило на плес. У том размишљању су јој се склопиле очи и она је
утонула у сан.
Усред ноћи Ида се пробудила. Сањала је о цвијећу и студенту. Опет је
савјетник грдио студента зашто јој пуни главу својим глупостима. Али у
спаваћој соби је било сасвим тихо – на столу је горјела ноћна свјетиљка, а
отац и мајка су мирно спавали.
"Баш бих вољела знати да ли је моје цвијеће још у Софијиној постељи?" –
помислила је Ида, подигла се и погледала према одшкринутим вратима.
Цвијеће и њене играчке били су на свом мјесту.
Мала Ида ослухну за тренутак – чинило јој се да неко свира на клавиру,
али сасвим сасвим тихо и тако њежно како никада раније није чула.
– Сада сигурно сви цвјетови плешу! Боже, како бих вољела да то
видим! – прошаптала је Ида, али се није усуñивала да устане да не би
родитеље пробудила.
"Кад би барем цвијеће овамо дошло!" – мислила је Ида, али цвијеће није
долазило, а она њежна музика и даље се чула. Она је звучала тако дивно
да Ида више није могла издржати, извукла се из постеље и провирила у собу.
О, какву је красоту угледала!
У соби није било свјетиљке, али све се прекрасно видјело. Мјесец је
кроз прозор обасјавао читав под и све се видјело као у пола бијела дана.
Сви зумбули и сви тулипани налазили су се на поду сврстани у два дугачка
реда. Ниједног више није било на прозору, а на дасци су стајале само празне
саксије. Цвијеће је плесало. Све један уз другог, држећи се својим
листовима као рукама, цвјетови су очаравајуће плесали. А за клавиром је
сједио онај велики жути љиљан о којем јој је студент љетос рекао: "Погледај
колико личи госпоñици Лини!" Сви су се тада смијали, а сада се и малој Иди
чинило да тај жути цвијет заиста личи на госпоñицу Лину. Па и сада кад је
свирао, он се држао као нека госпоñица – нагињао је своје жуто лице час
на једну, час на другу страну, и тако давао такт тој дивној музици.
Мала Ида је била непримјетна, и она је сада видјела како је велики
плави шафран скочио на сто на којем су се налазиле њене играчке, пошао
према луткиној постељи и разгрнуо завјесу. Ту је лежало њено болесно
цвијеће, али се оно сада усправило и климнуло главом изражавајући тако
жељу да и оно заплеше. Сада и мали патуљак, коме је неко одбио доњу
усну, устаде и наклони се лијепом цвијећу. Идино цвијеће устаде и, сада
потпуно опорављено, оде меñу остале цвјетове, поче да плеше и да се с
њима заједно весели.
Наједном као да нешто паде са стола. Ида погледа, кад тамо,
покладни штап је скочио на ноге као да је и њему било мјесто меñу
цвијећем. А и био је лијеп – на врху је имао малу воштану лутку која је на
глави имала широки шешир, управо онакав какав је носио савјетник. Сада је
рашљасти штап почео да плеше мазурку и да лупка са своје три црвене дрвене
ноге. Цвјетови су престали да плешу, јер они су били и сувише лаки и њежни да
би могли тако ударати ногама о под.
Сада се и воштана лутка на покладном штапу истеже, завртје се изнад
свог папирнатог цвијећа и повика:
– Како можете дјетету пунити главу таквим стварима! То су глупе
измишљотине!
У том тренутку лутка је сасвим личила на савјетника са широким
шеширом. Била је исто онако жута и мрзовољна. Али када је њено папирнато
цвијеће поче ударати по танким ногама, она се поново скупи и доби свој
преñашњи облик. Мала Ида се од срца насмијала:
– Како је то смијешно!
Ида се смијала, а покладни штап је и даље плесао, а с њим и савјетник,
хтио не хтио. Покушавао је опет да се издужи, али се опет смањивао у жуту
воштану луткицу са великим црним шеширом.
Најзад се остало цвијеће заузело за савјетника, а поготово оно што је
лежало у луткиној постељи, па га покладни штап ипак остави на миру. У том
тренутку нешто је залупало у ладици у којој је меñу играчкама лежала и
лутка Софија. Патуљак отрча на руб стола, леже потрбушке и некако мало
извуче ладицу. Из ладице се диже Софија и зачуñено погледа око себе:
– Па овдје је плес! Зашто ми то нико није рекао?
– Хоћеш ли да плешеш са мном? – упита је патуљак.
– Баш си ми ти кавалир за плес! – одговори она и окрену му леñа.
То рече и сједе на ладицу мислећи у себи: доћи ће већ неки цвијет да ме
замоли за плес. Али нико није долазио. Она је кашљуцала кх-кх-кх, али
узалуд, нико није долазио да је замоли за плес.
А патуљак је плесао сам. I није лоше плесао.
Када је Софија видјела да њу нико и не примјећује, она се наједном
сруши с ладице и паде на под. Тада настаде читава пометња. Око ње се
стрчаше сви цвјетови и почеше да је питају да ли се ударила. Сви су били веома
љубазни, а особито Идин букетић што је лежао у њеној постељи. Он јој се
захвалио на лијепој постељи и изразио своју оданост, а онда је одвео на
средину собе гдје је сијала мјесечина и почео с њом плесати.
Они су плесали, а сви други цвјетови су стајали наоколо и дивили се том
пару. Софија је била веома задовољна, па сада рече Идином цвијећу да
може задржати њену постељу и да њој није тешко лежати у ладици.
Цвијеће јој је тада одговорило:
– Најљепша ти хвала, али ми нећемо дуго живјети. Већ сутра ћемо
угинути. Реците малој Иди да нас покопа напољу, у врту, гдје је покопан и
канаринац, па ћемо љетос опет изнићи и бићемо много љепши.
– Не, ви не смијете умријети! – рече Софија и пољуби цвијеће.
У том тренутку се отворише врата и у собу уплеса мноштво дивних
цвјетова. Ида није знала одакле они долазе, али је највјероватније било да су
долазили из краљевског дворца.
На челу тог мноштва цвјетова ступале су двије дивне руже с малим
златним крунама на глави. То су били краљ и краљица цвијећа. За њима су
ишли шебоји и каранфили и слали поздраве на све стране. I музика је ступала у
тој поворци: велики макови и божури толико су дували у грашкове махуне да
су им главе сасвим поцрвењеле. Плави зумбули и мале бијеле висибабе
звонили су својим звончићима. Диван је то био оркестар! За њима је дошло
још много других цвјетова. I сви су заједно плесали – и плаве љубичице, и
црвени красуљци и ñурñице. I сви ти цвјетови тако су се љубили да је било
милина погледати!
На крају игранке цвјетови су почели да се опраштају желећи један
другом лаку ноћ. Тада је и мала Ида отишла у постељу и наставила да сања о
свему што је видјела.
Чим се ујутро Ида пробудила, отрчала је до свог столића да види је ли
још тамо њено цвијеће. Кад размакну завјесу на постељи, она наñе своје
цвијеће, али сада сасвим увело и мртво. А и Софија је лежала у ладици гдје ју
је и оставила, али је била веома сањива.
– Зар се не досјећаш шта би морала да ми кажеш? – питала је мала Ида,
али Софија ју је само тупо гледала и уопште није одговарала.
– Ниси добра – укори је Ида – а ипак су сви плесали с тобом.
Затим Ида узе малу картонску кутију на којој су биле насликане неке
лијепе птице, отвори је, у њу положи своје цвјетове и рече:
– Нека то буде ваш ковчег. А када доñу моји норвешки роñаци, они
ће ми помоћи да вас сахраним тамо, у врту. Тако ћете догодине поново
израсти и бити још љепши!
Ти њени норвешки роñаци била су два дјечака – Јонас и Адолф. Њима
је отац купио два лука са стрелицама, па су допутовали да их покажу Иди.
Ида им је све испричала о свом јадном цвијећу и замолила их да јој
помогну да га сахрани.
Дјечаци су пошли напријед са својим луковима на рамену, а мала Ида
је ишла за њима са мртвим цвијећем у кутији. Када су у врту дјечаци
ископали гроб, Ида пољуби своје цвијеће, а затим га са ковчегом положи у
земљу.
Адолф и Јонас су стајали над гробом и одапињали своје стрелице, јер
нису имали ни пушака ни топова.