Мој боже, колици кошуље рукаве
храбрени војници у пољу крваве,
гдје мнократ и главу плах коњик остави
за ташту стећ славу, којом се свијет слави;
тер с копјем у боју, гдје перје добива,
за схранит час своју све труде забива,
алити златан вез на грло да стави,
у дружби од витез нека се њим слави.
Тер то чес дарива, да ужива на вољу
тко с копјем добива крвника у пољу;
тер витез на глави кад носи перје тој,
већма се њим слави нер да је вас свијет свој,
сцијенећи да дика није већа на свијети,
нер с перјем војника у оружју видјети.
I веригу злату кад му чес дарује,
да ју носи на врату, мни да свит краљује;
тер с копјем у руци заби да у пољу
како лави и вуци боду се и кољу,
гдје с десна и с лијева од поља храбрена
крви се полијева травица зелена;
свуди по све стране тер поље приславно
напокон остане у крви опрано.
Ну тко се не влада како војник прави,
перја се не нада, да се њим прослави,
ни веризи златој да ју носи почтено,
за лотра ер није тој нер женско вретено.
А војник ки је славан, вазда је на свијети
у оружју приправан храбрено умријети,
а страх га не влада ни од копја ни од стриле,
да успрегне назада од смрти немиле,
и прије ће све муке али смрт обрати,
нег жив се у руке крвнику предати.
Тијем неће никада у свој труд највећи
уступит назада ни озрит се на плећи,
да му тко не рече: боја се испрти,
на женску утече, страх га је од смрти;
а ино је крај шкоља лупаре парати,
а ино је сред поља с храбрим се састати.
I туј се познају крепости храбрене,
гдје копје примају у штите перене,
замјерна тер је ствар и много гиздава,
гдје храбар и храбар, јакино два лава,
рву се и кољу, како хоћ ти знати,
напокон у пољу тко ће жив остати;
а хвала и слава, храбренство гди је тој,
тада се познава, када се сврши бој.
Војници још сцијене велику стећ славу,
кад свуку и оплијене пољану крваву,
тер се тач охоле; а земља процвијели,
кад поље оголе и плијен се раздијели.
О вишњи мој боже, ну гди је мудрос тај,
процијенит да може толико трудан вај,
толик број телеса на трзни видећи
од мртвијех витеза у пољу лежећи!
Гдје вајмех по трави, наги и одрти,
мртви и крвави, остају прострти.
А труд је на свијети и велик непокој,
очима видјети злосрдје толикој,
гдје мнози војници мртви се ваљају,
пјешци и коњици, тер гробја страђају,
страђају и сјени да им кости почину,
гдје леже потрени и гди тач погину!
Тој ти су жалости и веља бољезан,
војника гдје кости осахну земље ван;
а туј није никога, мој боже, на свијети,
туђина ни свога у пољу видјети,
водицом блаженом да мртвијех покропи,
и плочом каменом у земљи поклопи;
да рече још такој: о умрле кости,
души вам вјечни гој а гријех вам бог прости!
Још сцијени свијес моја, да је трудно за дости
остале од боја побрајат жалости,
од мртвијех најлише гдје свуди свијех страна
грдобно мирише војника пољана;
и такој гдје смрде, напокон орлове
и звијери злосрде ране им понове,
војнике избране тер звијери и птице
горчије изране, нер љуте сулице
и сабље и мачи, гдје мноштво без броја
худа чес потлачи у пољу од боја.
Горка је још туга, гди вајмех мој боже
господар ни слуга познат се не може;
а мајка једина колик труд тој пати,
гдје мужа ни сина не може познати,
ни брата сестрица, гдје лежи поражен
образом на ница, у крви омаштен!
Труди су и муке видјети још многе
њекога без руке, њекога без ноге;
тер трудан тај пораз понови све ране,
њетко хром њетко клас' гдје такој остане;
али тач немило гдје копје војника
објестран пробило, а рани није лијека.
Хоксјенач и руту ма није кад искати,
туј рану приљуту тко би хтил видати.
Мним, да ступ мраморан јоште би просузил,
толик труд јадован када би искусил,
гдје земља проплаче и гди сахне трава,
гди [се] утробе повлаче и цријева крвава.
Труд је још на свијети јадован за дости,
очима видјети остале жалости,
најлише гдје мнози у пољу у равну
војници небози с главом се растану.
Тер тко је да зброји толике поразе,
гдје [с'] стране труп стоји од главе по на се!
А многе чес худа сужанством педепше,
да им муке и труда бољезни не липше,
у робству гдје такој синџере носећи
проводе живот свој слободе желећи,
а трудна чес своја не да им на свијети
тихога покоја ни санка видјети;
тер гдје тач несрећан свој живот проводе;
и обноћ и обноћ трудни се находе,
синџере гдје носе, а од божје љубави
цвијелећи смрт просе, да их труда избави.
Зашто је трудна ствар кога чес повриједи,
тко је бил господар, сужанство да слиједи;
и мнози чине суд, најлише тко пати,
пакљени да је труд слободу страђати;
у труду и у муках ер живот проводи,
сужанству у руках тко се тач находи,
и у свому слободству прије воли умријети,
нер ли тач у робству у дуго живјети.
А с копјем у руци што војник добива,
по труду и муци до мала ужива.
А што је друго плијен, разми плам од стијења,
алити једна сјен ка туђер излиња?
А тко се прије нада више бит узвишен,
сврх кола прије пада по земљи понижен;
од среће ер коло од данка до данка
врти се около, а не има пристанка;
и мнози говоре, злохитра срећа тај
да смирит не море никога на свијет сај;
зач убог и богат у вријеме у свако
бољанин и куриат ломи свијес једнако,
иман'ја желећи, страђаје тихи мир,
јак јељен жеднећи иштући бистар вир.
Тијем ако уфате од среће у помоћ,
лудо се владате, зач је тој слаба моћ,
ер друго није срећа, слишајте, молим свијех,
разми празна врећа алити шупаљ мијех,
а блажен се вели, тко своју свијес справи,
да много не жели а о малу борави.
А тој се блаженство славније може ријет,
нег ниједно краљевство што влада трудан свијет
Тијем ако ћ' свијет добит и благо све стећи,
немој ти трудно бит свијета се одрећи;
и ако ћеш добит рај и вјечну похвалу,
оружје све подај и стоку осталу,
тер пјенез раздијели по труднијех и убозијех,
а к тому процвијели, да ти бог прости гријех.
Крижем се оружај и вјером потврди,
тер себе и свијет сај и охолас погрди;
пак зађи у пустош, у мјеста присвета,
гдје ћеш наћ вељу множ блаженијех ремета.
Туј ти ће наук бит, пустиња гди је тај,
како ћеш придобит и себе и свијет сај,
гдје с божјом области, тко тамо прибива,
све ђавље напасти покором добива.
Тој ти је храбрен бој, кому се саздава,
војниче драги мој, сва хвала и слава.
Туј је јакос и снага од војске храбрене,
која све примага кријепости пакљене
без копја, без мача, нер само постећи
скрушен'јем од плача на молби стојећи;
тер жедни и лачни гдје живот свој трају,
расцвилни и плачни богу се предају;
гдје ниједан божји створ не може на свијети
полачу али двор од зида видјети,
нег јаме и спиле и хридја остала,
за звијери немиле што је нарав сновала,
гдје труде по вас дан и велик дио ноћи,
а кад их стигне сан, боре се свом моћи;
вару се и боре, и велми се бљуду,
да их санак не море придобит у труду;
тер зими ни љети, ни приз ноћ ни приз дан,
не желе видјети покоја ни тих сан;
тих санак прогоне и покој не друже,
пустињске законе да право обслуже.
Прије би свак смрт обрао, да скрате живот свој,
нер би се сит наспао да тијелу да покој!
А леже на слами гдје обноћ бораве,
и студен сам ками под главу поставе,
да трудна пут своја, о вишњи мој боже,
ни у чем покоја пријати не може;
тер јави и спећи гдје тмасту ноћ трају,
пријеку смрт видећи богу се придају.
А мнозијех немао труд од страха облијета,
мислећи огњен суд и конац од свијета;
тер цвијеле грозећи с великом горкости,
богу се молећи да им се гријех прости.
А мнози не хају, да склоне главицу,
нер бдећи чекају источну даницу,
да ш њими једнако с горуштом љубави,
љувено и слатко, вишњега прослави;
да зором познава источна даница,
кога је нарава реметска војница.
А по том сунчан зрак обујми даницу,
на тег се справи свак добиват храницу;
ну њетко тежећи храницу добива,
а њетко клечећи сузице пролива,
клечечи тер такој кољена крвави,
вишњи бог да дух свој краљевства добави.
Тој су слуге праве, ки грозно цвилећи
кољена крваве спасен'ја желећи;
ер суза приљута с грознијеми уздаси
сва дјела минута и гријехе порази.
Од суза сниженство ер гдје тач исходи,
на вјечно блаженство скрушен дух приводи,
тер мнози говоре, анђелски да је двор
пустиња од горе, гдје чловик божи створ
звијерен'јем у дружби свој живот проводи,
а с богом на служби вазда се находи.
А не има уфанце тко тамо пландује,
да друго брашанце али смок благује,
нег хљебац и тушац и питје од воде,
чијем једва тужан дух и живот проводе.
Зач с пуном утробом, кад се тко насити,
не може с худобом ни с тијелом бој бити.
Такођер сврх свега припорит цијене кус,
купуса дивјега ако гдје нађу бус,
и зел'ја остала за у честут једини,
што је нарав саздала у пустој ледини.
I тој се не осоли, ни обули ни свари,
сирове него ли благују те ствари.
Кад ли се пригоди да благдан почтују,
покисло у води сочиво благују;
и тој се јантоли, кад се благдан слави,
обули и соли, рад божје љубави.
А живот гдје трају тер толик труд ћуте,
винца се чувају, јак змије приљуте;
зач људи духовни сви сцијене за истину,
да налијеп и отрови таје се у вину.
А расап очити види се сваки час,
кад се тко насити, под своју да није влас;
а тијело тко служи тер живе у злоби,
с богом се раздружи а роб је худоби.
Тер право ријет могу, тај чловјек да је брав,
зач души и богу не може бити прав.
Такођер још мнози пустињом заходе
без обуће боси, иштући вир воде;
а гдје им вир воде свој анђел објави,
туј звијери находе злосрде нарави,
ну ниједна од звијери, по дару од бога,
не зноби ни тјери ремету небога,
и мнократ бијесан лав ш њиме [се] садружи,
тер вјерно за љубав двори га и служи;
и звијери остале ке пљежу и ходе,
велике и мале, пустиње што плоде,
све им се придају и још их садруже,
очито ер знају вишњега да служе.
I туј свак познава, тко танко разбире,
покора што је права и закон од вјере.
Зач је ријеч велика, гдје с вељом љубави
двори звир чловика протива нарави,
гдје сам лав најлише, ки оштром нарави
нигдаре не липше, да зубе крвави.
А што се чудније може зват на свијети,
нер звијери и змије питоме видјети!
Звијерен'је у пољу алити у гори
чловјека на вољу питомо да двори!
Јоште бог допушта, да у гори кад годи
птичица летушта ремету походи;
тер сам дух присвети навијести туј птицу,
да у гори ремети доноси храницу,
јакино црни вран ки Павлу двораше
тере му сваки дан пол хљеба ношаше,
гдје блажен Павал тај, кога гријех не озноби,
и себе и свијет сај и ђавла придоби;
покорно гдје тако с горуштом љубави
у вријеме у свако вишњи се бог слави,
у спили стојећи пустињак избрани,
богу се молећи да свој дух сахрани;
гдје смока не знаше, нер само воће тој
што палма рађаше, да кријепи живот свој.
А кријепос од вина ни сладос не знаше,
нер како живина водицу пијаше.
Вазда бос хођаше а за урес и дику
од палме ношаше плетену тунику.
То је урес и дика и сва је слава тој
од светијех војника, ки с ђавли бију бој!
Тој ти су панцијери и оружја бијела;
пустињак чијем тјери под земљу зла дила!
Туј сабље и мачи и копја повита:
уздаси и плачи за злобе од свита!
То је свила и скрлат и камен'је драго,
то [ти] је прстен злат и раскошно благо.
Тој ти је иман'је, пустиња гди је света,
и лисо гиздан'је од правијех ремета.
Тој ти је храбренство, гдје такој у гори
вјекушто блаженство пустињак издвори.
Војниче драги мој, тијем се може ријети,
реметски да је бој најтврђи на свијети,
скрушено гдје толи с горуштом љубави
вишњи се бог моли у светој дубрави;
гдје гора најлише блажена и света
светињом мирише од славнијех ремета;
а уздаси сузами који се туј плоде,
облаке над нами и звијезде надходе;
љувено и мило гдје сам бог на неби
прима их у крило и уздржи при себи.
Тијем сузе горуште пустињак пролива,
блаженство вјекуште у вишњијех добива;
реметска сузица ер је много јача,
нег оштра сулица и замах од мача.
Пустињак тер тако кад гором проходи,
покорно живот свој сузами проводи,
гди је кријепос, гди је влас, гди је јакос избрана,
гдје ђавља охолас под земљу погнана;
гдје с божјом области, и обноћ и обноћ,
свакојзи напасти може се врха доћ.
I тој се је дјело, како се говори,
честократ згодило реметам у гори,
Антону најлише, кад га тач немило
зли дуси избише за ниједно зло дило,
и у толик трудан бој гдје се принеможе:
Јесус га слатки свој кријепећи поможе,
по труду и муци тер с вијенцем на глави
и с палмом у руци на он се свијет справи.
А камо остали, ки се су до гроба
с худобом рвали, како се подоба,
толико храбренство тер нам свим казаху,
за добит блаженство, кому се надаху!
А гди се бојаху, све с божјом области
од себе гоњаху ђавоље напасти,
ни сити ни пјани, ни охоли ни бијесни,
нег жедни и гладни, и чисти и тријезни.
Тер живот реметски у пустој дубрави
живот је анђелски, гдје се сам бог слави;
анђелска дружба тај гдје се тач потврди
тер себе и свијет сај и ђавла погрди;
тер јакос и снага од војске блажене
под ноге подлага све силе пакљене.
Ну кријепос тај славна на свијету тамному
опћено није дана уживат свакому,
само је ремети од бога дано тој,
ки добар и свети проводи живот свој;
ономуј најлише ки грозно цвилећи
сам себе педепше, покору желећи,
у пољу и у гори тер с божјом области
рве се и бори протива напасти;
гдје кротка и блага реметска усилос
дивјачно примага звијерен'је на милос;
реметско храбренство тер гдје тач прибива,
вјекушто блаженство покорно добива.
Красно је још видјет, гдје своја красна влас
под земљу на он свијет прогони охолас,
прогони охолас и плеше и тлачи,
а од грла ниједну слас ни љути ни слачи;
тер труде до гроба војници избрани,
да им хитро худоба блажен дух не кани,
гдје око њих већи број од стријела облијета,
нер ниједан пчела рој у вријеме од цвијета.
Шипи су од стријела налијепом тровани,
од душе и од тијела на расап ковани,
а тежко свакому, тежко ће и бити,
у боју у тому тко се да добити.
Војница то је права, гдје по сва годишта
свјетовна сва слава сцијени се за ништа;
гдје иман'је и благо и остале таштине
и камен'је драго за ништа не сцијене;
свилом и скрлатом тер живот гдје трају
и сребром и златом вазда се ругају.
Тер тко туј прибива, сваки божи слуга,
блаженство добива а свијетом се руга.
А блажен слуга тај, ки трпи све труде,
да себе и свијет сај и ђавла добуде.
Тој су три војводе и звијери манене,
ке душе заводе у труде пакљене:
прво је свијет тамни, на кому за дости
до гроба по све дни не липса жалости;
друго је наша пут, која нам сваки час
у чемер толи љут обраћа медну слас,
медне дим сладости телеснијех пожуда,
с кијех душам жалости не липше ни труда,
а ђавал настоји, непријатељ крвави,
да душу раздвоји од божје љубави.
Тијем ко је жељан знат, војница што је права,
што је бој што је рат и црковна слава,
од самијех ремета виђ што је храбрен бој
и дјела присвета и крјепак живот свој,
тере ћеш сам ријети, да од ремете храбренство
добива на свијети вјекушто блаженство,
скрушено гдје толи, и обноћ и обноћ,
вишњи се бог моли сузами за сву моћ;
и гдје су ремете од живота света,
туј гнијездо не плете охолас проклета;
ер ђављу охолас и остала зла дјела
прогоне у пропас, одкле су изврела.
Цвилећи тер такој гди живот свој трају,
у бријеме у свако богу се придају,
а уздахе приљуте кад к небу одправе,
све труде минуте у забит поставе.
Реметство присвето ер гди тач уздише,
на небо девето скрушен дух подвиже,
тер како у зрцалу гледају кад годи
сву славу и хвалу да се туј проводи.
А ниједан божи створ не може на свијети
тај рајски крам и двор језиком изријети,
гдје вишњијех над нами у рајској држави
над свими звијездами вишњи се бог слави,
с великом радости, с горуштом љубезни,
с медноме сладости појући у пјесни;
гдје није тме ни мрака ни густе маглине,
ни сиња облака нер вјечне ведрине.
А остало отајство тко може да зброји,
једино блаженство у тројству гдје стоји,
гди је право истина у кипу од бога
до оца и сина и духа светога,
а од сина и од оца и духа светога
почетка ни конца не знају ниједнога.
Ну види, гди отац тај узмножит и славни
небеса и свијет сај уздржи над нами,
и врти небеса у вријеме расклада
и наша телеса саздава и влада.
А остале радости, ке су на том свијети,
мојојзи слабости трудно је изријети;
зач не имам уфанце, ни таку влас и моћ,
од ове пјесанце да могу на врх доћ,
а муза љувена, ку верно послужих,
рад стара врјемена јур се ш њом раздружих.
Свјетовни војници, затој вас молим сад,
пјешци и коњици, рецте ми бога рад,
што је друго охолас и ташта што је слава,
нег само сатрен клас ки плода не дава?
I друго није дјело од ваше нарави,
нер оружје бијело и перје на глави,
и охолас толика, ка мнози говоре
да јој се прилика досегнут не море.
Тијем чинте одлуке, да оружје парјате
а да се у руке Јесусу придате,
нека вас он влада, нека вам за труде
блаженство вјечно да, потребно кад буде.
