Бојећ се да мени вик се ти нећ смилит Писац: Динко Златарић
* * *
ПЈЕСАН XCII
Бојећ се да мени вик се ти нећ смилит
страх смртном студени чини ми тужну мрит,
а плам се не гаси, ким слатки поглед твој
срце ми порази да не има час покој.
Стинем ја и горим и крипко настоју 5
да тебе издворим гиздаву госпоју;
а ље се одмећеш; тач моје цвиљење
ни молбе чут нећеш, ким иштем смиљење.
Кроз тој се по вас дан уфање скончаје,
а јача бојазан у мени настаје, 10
тер се ја снебивам, и блиједи мој образ
сузами поливам, уздишућ на свакчас.
Затој ми свак прави: „Што заман ти сахнеш?
Туј љубав остави, нека већ одахнеш".
А да те икад оћ буду ја, драга вил, 15
да хоћу није моћ, да је моћ, не бих ктил.
Тако је суђено; тако још хоћу сам,
да кроз те љувено по вас вик мој згарам.
А ти ку ћ хвалу стећ, да тлачиш овакој
једнога, ки те већ нег живот љуби свој?20
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 219, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
