МЕДВЈЕТКО САМ
Чијем не страши вучја грапса
стадо пало поврх земље,
а вјернога стража ода пса
у лотрилу сопи и дријемље,
гди чињаше малу сјенцу 5
мутну виру дубје ријетко
крај литице на кладенцу
попијеваше млад Медвјетко:
»Надмите се, уста моја,
и ти, вране, са мном зачни, 10
нека чује мâ госпоја
мојијех дипли вапај плачни.
Бијелко медна, Бијелко липа,
кû ми у срцу чес засијече,
с ке се живот мој расипа 15
и жеравом пржи и пече,
Бијелко, љубим тебе саму,
ер љубит је тебе сила;
ти, кô пожар трње и сламу,
мој си покој попалила. 20
Дочијем сада сунце од подна
поникнуту зелен пари
и није чути ћуха угодна
да по увехлу листју удари,
није појата далек моја, 25
кû храстово грање спути:
туј би могла љепос твоја
у слободи починути.
Сред скровена тога миста
за ложнице све је справно, 30
трстје и с жуком слама чиста,
кû нанесох нејма давно.
Ја је зградих, у невјери
онијех кî ми стадо море,
за уходит ноћне звијери 35
и лупеже звијери горе.
Ну што велим? Није за тебе
спат трстеном у налогу;
од ложнице није потребе,
кад ложница ја бит могу. 40
Ложница бих ја ти био,
твê љепости кû достоје,
кад пода те раскрилио
јамачно бих тијело моје.
Ход' сред ове миле сјенце, 45
ход' ме оживи ради бога,
дипли свири, кити вијенце
уз Медвјетка верна твога.
Ход', госпође моја мила,
видјет срце ме какво је; 50
виђ ко ми си распарила
прободене прси моје.
А да у мени нађеш, браче,
складан урес, љепос младу,
ишчешљах се граном драче 55
и косором срезах браду.
Затијем младос мû присталу
и умих водом у дубрави;
туј се огледах и омалу
мâ слика ме не затрави. 60
Подобан сам нада свима
за љепости тве љувене:
међу младијем сељанима
најљепшега броје мене.
Зажарено зрачно чело, 65
нос закучат пун разблуде,
лице жарко и весело,
чврста кожа, косе руде.
Кô кад бором за гранатијем
прозира се сунце у гају, 70
тач мê огњене космуратијем
под обрвам очи сјају.
Гледај ове тврде боке,
плећи витешке и рамена,
прси окоште и широке, 75
кијех би удорцом пукла стијена.
Ова рука мâ жилава
знај да удави усред лова
три медвједа, четр лава,
пет вепара, шес вукова. 80
Сваке пјесни знам складати
и од свирења све начине;
знам по сунцу гонетати
суше, дажде и ведрине.
Кад запјевам планинами, 85
јечи гора сва около;
хрид ми пуца под ногами,
кад јуначко водим коло.
Да чему ме бјежиш тако,
кад нас оба нарав мила 90
створећи нас лијепе овако,
од порода 'е заручила?
Твој сам, душо, по нарави;
што је твоје, ход' ужива';
чин' да и твој сам по љубави, 95
кâ свеђ сличне садружива.
Ход' и уресим наћ ћеш твојим
гди забаве слатке цића
при овчијијех прсијех дојим
два драгахна медвјечића. 100
Гдје литице над луг висе,
испрежах их и мâ лица,
љуто за њих рвући се,
бијесна изгрди медвједица.
Просе их Зорка и Миљена 105
и скоро их, мним, однијет ће,
покли дика тва жуђена
на мê даре мрзи одвеће.
Укажи се једном блага,
да мê мисли свеђ не туже, 110
о љутице мâ придрага,
мој љувени црнокруже!
Лијепа ер љепос вику није
ка немилос собом води;
лијепо сунце свијетли и грије, 115
лијепа зора зелен плоди.
Виђ притешку мû несрећу,
виђ без хари, виђ без плате
што подносим, што поднијет ћу
и што досле поднијех за те. 120
Стократ заман у дне, у тминах
твој бјегући ступањ слидих
замршенијех по планинах
и пустинскијех оштријех хридих.
Стократ пустих непожњено 125
да ми у ништа класје опаде,
пустих воће неохаштрено
и без ријеза винограде.
Стократ рукам витешкима
уграбих те, гди 'е гај густи, 130
ужеженијем сатирима
јак вучијијех овцу из усти.
Стократ за стећ, мâ крвнице,
тебе и мојој рани лике
све даровах виленице, 135
све замитих виленике.
Скоро на тег трудни у зору
изведе ме зрак данице,
кад замјерих на јавору
двије млађахне голубице 140
гди се љубе, гди су сплеле
уста с устим, с крилим крила
гукајући, ко да веле:
»Уживајмо, друго мила.«
У прсијех ми срце тада 145
тач несвијесни блуд притуче,
да горкога надмен јада
у ове гласе дух ми пуче:
»Ето игре на љувене
звијер и птица свака хрли, 150
а мâ драга неће мене
ни да љуби, ни да грли.«
Туј, гди ишчезнут с скровнијех рана
лупам челом тврдо о стиње,
скупише се са свијех страна 155
с горанима сељакиње;
питаше ме: »Тко те страви?
твâ свијес, твој ум гди се дио?
Ти си гдјегод у дубрави
на кû неман наступио. 160
Да те уклетва кâ не мори?
да те чари нијесу сплеле?
да те нијесу виле у гори
кон језера приузеле?«
Одговорих: »Клетве нијесу, 165
нијесу с чари боли моје,
нег мê прси скончане су
кроз немилос мê госпоје.
I ер мâ се смрт готови
цијећ незгода ке ме слиједе, 170
ах уреж'те у бријес ови
напокоње сеј бесједе,
да Медвјетко поносити
кô прид сунцем мраз погину,
пуче како кријес облити 175
кроз љувену жесточину.
Удеси га силни убише,
јаох, и Бијелка пријека вила,
ер га болес тешка одвише
бјеше љуто надскочила.« 180
Тако изрекох пун чемера
свијем кî бјеху туј дотекли,
прострт мутна кон језера
врх клисуре на припекли.
На мê ријечи сви плакаху, 185
видећ болес кâ ме мучи,
и сузама, кê лијеваху,
вас језер се забобучи.
Леле! молих, а залуду,
јадна срца, плачна лица, 190
ер не парја нарав худу,
мâ прилијепа убојица.
Неће добро ме љубјено
доћи к мени, дат ми лијека
и сво'е срце усјечено 195
од храстова каже хрека.
Тијем ти, о вране, црнијем крили
кî пролијеташ око мене,
мој однеси плач немили
у злобнице мê љубјене 200
и реци јој да прида њу
хрлим, желећ туј умријети,
за наћ сврху мом скончању
и несреће мê доспјети.«
