Асан-Агиница[1]
Што се били у гори зеленој?
Ал су снизи, ал су лабудови?
Да су снизи, већ би окопнили,
Лабудови већ би полетили:
Нису снизи, нит су лабудови, 5
Него шатор Аге Асан-Аге.
Он болује у ранами јутин;
Облази га мајка и сестрица,
А јубовца од стида не могла.
Кад ли му је ранан боје било, 10
Тер поруча вирној јуби својој:
„Не чекај ме у двору билому,
„Ни у двору, ни у роду мому."
Кад кадуна ричи разумила,
Још је јадна у тој мисли стала, 15
Јека стаде коња око двора,
I побиже Асан-Агиница,
Да врат ломи куле низ пенжере;
За њон трчу дви ћере дивојке:
„Врати нау се, мила мајко наша, 20
„Није ово бабо Асан-Аго,
„Већ даижа Пинторовић-беже."
I врати се Асан-Агиница,
Тер се виша брату око врата:
„Да мој брате, велике срамоте, 25
„Ди ме шаје од петеро дице.“
Реже мучи, не говори ништа,
Већ се маша у жепе свионе,
I води њој књигу опрошћења,
Да узимје подпуно винчање, 30
Да гре с њимен мајци у затраге.
Код кадуна књигу проучила,
Два је синка у чело јубила,
А дви ћере срид румцна лица;
А с маланин у бешици синкон 35
Одилит се никако не могла,
Већ јц братац за руке узео
I једва је с синкон раставио,
Тер је меће к себи на коњица,
Ш њомен гредц к двору бијелому. 40
У роду је мало вриме стала,
Мало вриме, ни недија дана,
Добра кадо и од рода добра,
Добру каду просу са сви страна,
А највеће имоски кадија. 45
Кадуна се брату свому моли:
„Ај тако те не желила, брацо,
„Немој мене дават за никога,
„Да не пуца јадно срце моје,
„Гледајући сиротице своје.“ 50
Али беже не ајаше ништа,
Већ је даје Имоскон кадији.
Још кадуна брату се мољаше,
Да јон пише листак биле књиге,
Да је шаје Имоскон кадији: 55
Дивојка га липо поздравјаше,
А у књизи липо се мољаше:
„Кад покупиш господу сватове,
„Дуг подклувач носи на дивојку;
„Када буде Аги мимо дворе, 60
„Нек не види сиротице своје.“
Кад кадији била књига дојде,
Господу је свате покупио,
Свате купи, греде по дивојку,
Дуг подклувач носи на дивојку. 65
Добро свати дошли до дивојке,
I здраво се повратили ш њоме;
А кад били аги мимо дворе,
Дви је ћере с пенжера гледају,
А два сина прид њу изодјају 70
Тере својој мајци говорају:
„Сврати нан се, мила мајко наша,
„Да ми теби ужинати дамо.“
Кад то чула Асан-Агиница,
Старишини сватов говорила: 75
„Богон брате! сватов старишина,
„Устави ми коње уза дворе,
„Да дарујен сиротице моје.“
Уставише коње уза дворе,
Своју дицу липо даровала, 80
Свакон синцу ножве позлаћене,
Свакој ћери чоју до пољане,
А малему у бешици синку
Њему шаје убошку ајину.
А то гледа јунак Асан-Аго, 85
Тер дозивје до два синка своја:
„Оте амо, сиротице моје,
„Кад се неће смиловати на нас
„Мајка ваша срца ардјавога.“
Кад то чула Асан-Агиница, 90
Билин лицен земји ударила,
Упут се је душон раставила
Од жалости гледајућ сирота.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
