ПРИКАЗАЊЕ ТРЕЋЕ
АРМИДА сама:
Дијелио се, и мого је, 1045
ах, пореда с пријеком смрти
раскончано срце моје
ни час један не покрти;
не покрти ни час један,
ни ми кратко помоћ оди 1050
ктје дат крвник неправедан
у приљутој мојој згоди;
и ја јоште лубим њега,
уцвилена плачна стоју
сред пустошна мјеста овега, 1055
тер освету не иштем моју!
Што већ сузим, што већ цвилим?
Да ли не имам, да ме освете
проћ нехарнијем худијем дилим,
друга оружја, друге освете? 1060
Прогоњен ће бити од мене
худи издавник, да се скрије
сред пропасти зле пакљене;
и то м' мјесто скровно није.
Већ га стиже, већ га хита 1065
гњевна и снажна моја сила,
и срце му врловита
раскидива на сто дила,
нека је силни и неправí
крвник, узрок мога ваја, 1070
свим невјерним изглед прави . . .
Ну што велим? гди сам сада?
Тужна Армида! онда имаше
сатрт худа нехарникај
кад га робом твојијем држаше; 1075
сад си доцна врла и прика.
Ну ако лијепос и свијес знана
што год може на свем свијети?
На бријеме сам, ах, издана
ма љепото, ти се освети! 1080
Моја лијепос, ка је од злата
изврсније дике и славе,
подобна ће бити плата
добитнику крвне главе.
Љубовници славни моји, 1085
ото се од вас веће проси
дјело, ке труд собом носи,
али славну час достоји.
Ја и моја влас могућа,
и неумрла час са више, 1090
биће онега, ко бјегућа
невјерника сатарише.
Ако за ово не достојим
бит купљена с мом љубави,
о љепото, ја те бројим 1095
дар неплодан од нарави;
о, љепото без користи,
ја се одричем тебе веће,
власти ми су ме мрзеће,
омрзо ми је живот исти. 1100
Мајка ми је моја крива,
ка ме роди за ме штете;
само уфање од освете
јоште чини, да сам жива.
Али што већ ово пазим, 1105
тер се друзијем путом хрла
не упућујем, да поразим
невјернику худа и врла?
О наказни страховите
пакљенога јаза охола, 1110
хрло ми овди доведите
страснијем змајим врла кола.
Ја се хоћу понијет с њима
у рођене стране од свијета;
што крзмате? потребу има 1115
од брзине моја освета.
