ПРИКАЗАЊЕ ЧЕТВРТО
АРМИДА I НАКАЗНИ
НАКАЗНИ:
О краљице врла и славна,
ка нас вежеш силном власти,
сва те сила служит справна
од паклене зле пропасти. 1120
Тисифоне, и Мегера,
и Алето, срде врле,
дотекле смо овди хрле,
гди нас страсни краљ сатјера.
Ево т' кôлâ, у кијех тебе 1125
носе змаји огњенити,
и ми, ако су ке потребе,
још ћемо те садружити.
Хоћеш да сва земља замни
кроз влас нашу, ка свијет стреса, 1130
да облаци црни и тамни
сад покрију сва небеса?
АРМИДА:
Од дружбе ваше сад потребе није мени,
ја ћу се сама у град понијети рођени;
заповијед је само моја, 1135
да не остане веће трага
од овога гнијезда драга,
сад мрзећа перивоја.
НАКАЗНИ:
Ласна и мала та је ствар нами
чинићемо сад уреда, 1140
врх камена цио ками
да се овди не угледа.
