Аријадна/Чињен'је треће
| ←Чињен'је друго | Аријадна Писац: Иван Гундулић Чињен'је треће |
Чињен'је четврто→ |
Сказан'је прво
уреди
АРИЈАДНА:
Засве да ме вјера многа
тврди90 и љубав привелика
од свијетлога краља мога,
од драгога вјереника,
иштом у сни и у јави 780
сред срдачца (јаох) сумњива
мразан њеки страх борави,
ки вас живот обујмива.
Да нî ово мôј младости
јадни гласник и тужбени
(јаох) од муке и жалости,
која доћи има мени,
кî смућеној души мојој
злу бојазан носи сада
у страхоћи злој њекојој
кâ ме хуђе свеђ припада!
СКУП:
Често, гди има штета пријека
доћ по уредби вишњој хрла,
чини отајна припас њека,
да гонета свијес умрла,
пророчица од зла свога.
АРИЈАДНА:
Јаох, још свјетлос дзорна мила
зрак не слаше с неба згара,
кад, будућ се пробудила,
исках мога господара.
По перници бијелој мани91
стократ простријех рухе обоје,
једа тужна у кôј страни
нађем покој душе моје.
КОРАЉКА:
Кћерце мила, разлог није,
да се липос твоја смета
драг разговор узми опета:
краљ вјереник близу ти је.
Истино је пошô к жалим,
за пригледат плави своје,
и за видјет мирно кô је
сиње море с тисим93 валим,
и ако веће дрази и сладци
сред благоће и тишине
за ваш пут се чути чине
помоћници дзорни хладци.
АРИЈАДНА:
Али посред ноћне сјени,
(јаох) што ми се муче94 украде,
што ме оставља саму саде,
што не враћа још се к мени?
КОРАЉКА:
Од љепости поман твоје
тихим ступом95 он се одили,
да не смете санак мили
и угодне тве покоје,
мислећ, нетом једра стави,
хрло опета по те доћи,
нека бродит буде моћи,
кî час ступиш ти на плави.
АРИЈАДНА:
Све 'е тако истино, кô вели ријеч твоја„
и да (јаох) нî ино, вјероват хоћу ја.
Ако кадгод с тве љепости
у срдачцу страх је овому,
вјерениче драги, прости
горућему огњу мому.
СКУП:
Вазда уфа, свеђ се боји
младос кâ је затрављена;
ну хтјеј данас влас љувена
да бојазан ташта броји,
а уфан'је истино се.96
КОРАЉКА:
Ну ако подат узазнају
гласе истине твојој жељи
рибари они пријатељи,
који овди прибивају?
Ах! тако вам свеђ казале
звијезде честит зрак весели:
прије дзоре видјесте ли
кога овуда сîт97 на жале?
СКУП:
Приправила прем се бише
дзора гонит тмине од ноћи,
а овди се уставише
два витеза чудне моћи,
одовле се одијелише;
том98 се видје к њим придоћи
један бојник, и кô ријеше,
управ луке пут узеше.99
КОРАЉКА:
Да чусте ли ви по срећи
ближње жале гди замнити
на трубаља глас алити
на кî ини вапај већи?
СКУП:
Ни у буках, ни у гласих
муклих трубаљ бојна бијеса
склад се смете пјесни дразих,
ни тишина ноћна уреса;
на свјетлости звијезда блазих,
под ведрином од небеса
провели смо мирне часе
дружећ покој драг уза се.
КОРАЉКА:
Ах, што веће сада теби,
драга кћерце, сумњу узрочи?
Развесели лијепе очи!
Замишљена још си у себи?
Једа не знаш, у замњен'ју
и у којој буци стане
небо и земља сваке стране,
кад је војска на дијељен'ју?
АРИЈАДНА:
Слатко уфан'је, с кîм борави
(ах јаох) жеља моја сама,
од срдачца ти си мâма
и драг вјетриц од љубави.
Љубко ти ме (јаох) и мило
одсвуд блазниш и његујеш:
нека са мном свеђ станујеш,
ходи, ходи у ме крило!
Ходи уфан'је, ходи рају,
ход' блаженство ме велико!
Трудне прси, ах, колико
добровољно стан ти дају.
То небеса милостива
нашла свака жеља твоја,
поведи ме, драга моја,
гди суначце моје сива.
Поведи ме, гди од мога
срдачца је дио дражи:
укажи ми (јаох) укажи
вјереника љубљенога.
Јаох, од жеље душа поје:
поведи ме веће сада,
гди ћу покој наћи млада,
гди ћу видјет добро моје.
КОРАЉКА:
Мирно срце, ведро лице
веће објави, тер управи
к мору ступај твој гиздави,
о краљевска дјевојчице!
АРИЈАДНА:
Пријатељска дружбо, збогом!
Весео вечер, јутро мило
да би вами доходило
с честитостим вазда многом!
СКУП:
Збогом и ти пођ' честита!
Љубав дворна, драга и мила
твом срдачцу самирила
дни сметене, трудна лита
вјечном, драгом свôм радости!
Сказан'је друго
уреди
БИСЕРКО:
Да дâ вишње влас деснице,
да од среће данас худе
пророк срце ме не буде,
(ах невољна дјевојчице!)
ПЕЛИНКО:
Ну која те ствар припада100?
Што ти жесток труд узрочи?
Што к небесом дижеш очи,
пак уздишеш кô пун јада?
БИСЕРКО:
Ја се бојим с мудрим свитом
засједами и приварам,
у памети које стварам
млађахнијем оним литом.
Цић толике (јаох) љепости
оне свијетле свîм госпоје
од болести и од милости
скончава се срце моје.
ПЕЛИНКО:
Ах Бисерко, одкли изходи
та бојазан, кâ те јада,
тој одкрити нами оди
не буди ти мучно сада.
Ну погледа', гди се боји
свак и уздише (јаох) у смећи,
на истоку још чим стоји
бијела дзора ноћ гонећи.
БИСЕРКО:
Ах, витеза ви онога
дочусте ли сви вељен'је,
који с много сад разлога
подспијешаше одјељен'је?
Још на памет стависте ли
чине, ке му други указа:
горку жалос, јад дресели,
и узрок свога вас пораза?
ПЕЛИНКО:
Видјех све, и како разумијех свијести мôм,
придобит онако међу сном и трудом,
стављам се од тога, све ми се учини,
прî дана билога да онако у тмини
с могућијех бесједа жалосно уцвиљен
дијелит се уреда један би усиљен.
БИСЕРКО:
Да јесте ли пак видили,
кî у труду јадовиту
скончаваше страх немили
госпођу ону племениту?
Не чусте ли с уздасима
ње говоре плачне свима?
СКУП:
Јаох, што кажеш ти нам сада?
(Ах јаох) што нам спомениваш?
О младице пуна јада,
у невољи кâ прибиваш,
сад бојазан твâ жестока,
познам, да нî без узрока.
ПЕЛИНКО:
С бесједе могуће усиљен на то бит:
уздисат горуће и с тијем се свîм дијелит101;
јаох, ноћно се одијелити
у жалости и у вају;
на оваком пусту крају
љепос драгу оставити -
н'је без свјета102 тој никада,
о невјерни свијете сада.
БИСЕРКО:
Ах, ке срце, вишњи Боже,
толико је без милости,
да оволике (јаох) љепости
оставити сада може
на отоку пусту овому?
СКУП:
Љепота се туј не сцијени,
милос блага нејма силâ,
без лука је и без стрила
у несцијени бог љувени,
гди охола хлепња од части
срца гори својом власти.
СКУП:
Срећни ти смо ми врх свијех
људи, којих сунце обтјече,
вијек водећи надалече
од градова охолијех.
Забаве су наше опћене
мирно водит кротка стада,
гди сред травних вру ливада
воде бистре и студене;
или у морско метат крило
у тишини, чим не расте,
врше уресне, мреже окасте
нијемом јату хитро и мило.
Нам сред мирних срца вику104
не умје се уставити
жалос, ни труд јадовити
кроз нередну мисô прику;
ни вик овди смести може
жесток закон худе силе
од љувене сласти миле
драге покоје и разкоше.
Свијех нас Љубав води и влада,
и што од ње ми имамо
наручено, оно само
наш је закон и друм сада.
Један сладак посмијех нами
жељу сваку самирива;
нејма зраке којом сива
за нас злато ни драг ками105.
Ах, а која икад блага
већа и љепша свит указа
од једнога руса власа,
од једнога лица драга?
Нам су од царства свитлих славе
тамне видјет и чемерне,
угодне смо слуге и верне
од љепости пригиздаве.
Ну ти поносни и охоли,
који с наших краја поћи
сад украдом прико ноћи
справио си скровно толи,
тамо, гди греш столовати
у приведрој великости,
бржек још ћеш пун жалости
мисао худу проклинати,
и заплетен помњам прицим
слатко горјен'је од онога,
(јаох) погледа прилијепога
с уздасима зват велицим.