Аријадна/Чињен'је прво
| ←Приповјес | Аријадна Писац: Иван Гундулић Чињен'је прво |
Чињен'је друго→ |
Сказан'је прво
уреди
ВЕНЕРЕ
Ах, поправ је срећно чудо,
да те сад сам ја застала
врх поморскијех овијех жала,
синко, слатка, мâ разблудо!
ЉУБАВ
Што желиш, мајко мâ, што жудиш, божице,
све пита' без срама у моје деснице!
Једа љепос твога уреса
хоће, да лук напнем оди
супроћ богу комугоди
од мора, али од небеса?
Да који, хоћ' ли ти, умрли на свијети
с тве рајске љепости узбуде горјети?
ВЕНЕРЕ
Мâ бесједа сад не пита,
да итко уздише с мене у себи,
ни од богова вишњијех с неби,
ни од умрлијех људи од свита.
Чуј, што хоћу, чуј, што желим,
о дјетешце лијепо моје,
чуј ме, зашто воља ово је
бога Јова, што ти велим.
Тер плам вјечни твојих стријела
и лук златни веће справи,
о једихна мâ Љубави,
а висока славна дјела.
ЉУБАВ
Заповијед се свака ина
тва савише, мајко, гледа,
гди разблудом заповиједа
слатка молба твâ једина.
Ето сам приправан на тву ријеч, на твој глас
подложит ови дан лук, стриле и сву влас.
ВЕНЕРЕ
Неће лијепи бог Аполо,
који носи дан по свити,
сред валова затворити
златну зраку, вјечно коло,
синко, драга мâ Љубави,
а на оточне ове жале,
пун во'евода славе и хвале,
уставиће своје плави.
Они славни војевода,
кî је ступај извадио
из страхоће од захода,
у ком не сја вијек дан био,
у витештву у храбрену
оставивши врху траве
злу наказан поражену
без живота и без главе.
ЉУБАВ
Кâ уредба, кâ пожуда,
кô ли од славе ново уфан'је
опет на сво'е родно стан'је
Тезеа води сад овуда?
ВЕНЕРЕ
Он пун славе неизречене
весео у свâ млада љета
жели, нека види опета
град узмножни од Атене.
Тим од мора сада броди
валовите сиње воде
с мнозијем плавим, пун слободе,
кијех у своју дружбу води.
Од Крете га краља слиди
лијепа кћерца побјегућа,
кâ у огњу сва горућа
за њим вене, чезне, блиди,
што га учини (ах милости
од љувена срца мила!)
од мучнога сасма дила
добитником славнијем дости.
ЉУБАВ
Ја све то добро знам; ер све што рече ти,
учинил ја јесам, дјело је ме власти.
ВЕНЕРЕ
Да чуј, синко, тер се гани,
кажућ милос драгу у лицу,
краљевску ће дјевојчицу
он оставит у овој страни.
Без уфан'ја, без весеља
у охолој ће у памети
могућа се толи ријети
од умрле славе жеља?
Које уздахе (јаох) и које
тужбе и цвиле чути има
повјетарце с небесима,
ки поврх нас овди стоје!
Ах, како ће, јаох, доскора
у жалости јадовити
горкијем плачом сви замнити
ближњи отоци, ближња мора!
ЉУБАВ
Без узрока неће вику
бит цвиљен'је тој чемерно,
ако у варку пасти прику
праведно ће срце и верно.
ВЕНЕРЕ
Али каж' ми, слатко уфан'је,
мâ љубезни, синко мили,
да пустићеш ти да цвили
рајска љепос, ди 'е тве стан'је?
Ти ћеш пустит, да погине
с химбенијех худијех справа
(јаох) младица тач гиздава
и тач верна над све ине?
Тер ће остат на отоку
у пржинах жала овога
затворена љепос многа
у чемеру у жестоку?
Ах, млађахна дјевојчица
остат ли ће уздисаје,
засве твога царства да је
свîм приклона службеница?
ЉУБАВ
Ах, не реци тој се икада,
ах не буди вијек истина,
да у краљевства, којим влада
моја свијетла влас једина,
верна слуга наћи буде
за сву плату горке труде.
Срце му ћу тврђе и јаче
ја свезати узам новим,
ранит га ћу већма паче
свемогућим стрилам овим:
а нека се пак по сили,
ако узможе, од ње одили.
ВЕНЕРЕ
Нека Тезео од све пође
погрђене вјеренице,
иштом да влас тве деснице
њој на помоћ блага дође.
ЉУБАВ
Од горућа плама у себи
и од могућијех овијех стрила
чини што хоћ', мајко мила,
кô је угодно већма теби.
ВЕНЕРЕ
Пр'је нег сунце у пучину
заутра зраке све подуне,
тер од свита стране пуне
разликости с ноћи згину,
у мјеста ће вјетри ова
по смућеној загнат води
Тебанина, кî се роди
од Семеле и од Јова.
Тако 'е, синко, вјечно вијеће
врх небеса одлучило,
и Атлантов син је дило
извршити пошô веће;
отишô је Меркурио
краљу, који вјетрим влада,
да би од воље вишњијех сада
глас му ставан навијестио.
Ти, ком ступај он постави,
потом на жао ови стане,
чин', цић лијепе Аријане
да се ужеже вас љубави;
тер од таке чини моћи
твоје у њему вруће пламе,
да уфа, да му од ње саме
мир и покој може доћи;
ни од такога љубовника
слатку жељу, плам честити
буде лијепа погрдити,
али оставит до вик вика.
Паче учини, да све ине
и радости и љубави
веће у забит она стави
цијећ пожуде те једине.
ЉУБАВ
Смири се мисао твâ, мајко мâ љувена,
горјеће обадва с једнога пламена;
Љубав сам ја мила, клетвом ти обитам
врх лука и стрила, ку чиним вољно сам.
ВЕНЕРЕ
По начину лијепу оваком
колици ће, о Љубави,
по добитној вриједној слави
небо уресит новом зраком?
Јур у пољијех пунијех гизде,
сред кијех сунце крам свој има,
виђу међу свјетлостима
златан вијенац чинит звизде.
Али која бука ово
од трубаља и од гласâ
повјетарцем сад се указа?
Што бит може? Што је ново?
ЉУБАВ
Ах, нут плавî колико је!
Пуна их је страна свака;
сврни лијепе очи твоје,
тер погледа', тер виђ пака:
не би рекла заистину,
мајко, добро моје мило,
да се море у планину
пуну дубја обратило?
ВЕНЕРЕ
Ах, ја сваки стијег поносни
добро познам и сред воде;
нути грчке војеводе,
оно 'е Тезео немилосни!
О колике прихрабрене
чете свака напонасе,
ш њим с висоцијех дријева слазе
под оружјем нарешене!
ЉУБАВ
Гледа' охола чела, згара
кâ гиздава перја ресе,
гледај, штити гдје свијетле се,
чим зрак сунчан у ње удара.
ВЕНЕРЕ
На земљу ето сад постави
веће ступај свој из водâ
племенити војевода;
видиш ли га, о Љубави?
ЉУБАВ
Међу мноштвом, кô без броја
око њега 'е одсвудије,
још га не знам наћи ди је;
укаж' ми га, мајко моја!
ВЕНЕРЕ
Гледај, он је младац они,
кî се пут нас упутива,
и у везену злату сива
по одјећи по свиони.
Вјереницу лијепу нути
како уздржи руком својом:
ах, с тихоћом лијепом којом
гиздав ступај мило пути!
Нут, разблудно замишљена
кô се каже сва у себи,
кô ведрина свијетла од неби
лица реси ње љувена!
ЉУБАВ
Гњив и милос веће одсада,
јаох, од худе чести своје
на срдачце слази моје,
тер ме горка жалос јада.
ВЕНЕРЕ
Да ти настој, мâ Љубави,
блажену ју учинити,
ја ћу се уто забавити
у мору, али у дубрави.
ЉУБАВ
А ја, овако лијепо дило
да по мени сврху прими,
невидјен ћу међу њими
становати радо и мило.
Сказан'је друго
уреди
СКУП
Ако украј ријеке Измена
племенити глас простира
слаткоскладна грчка лира,
нека буду похваљена
Еркулова славна дила,
згодити се вијеку неће,
да ће мучат град Атене
славне добити и храбрене,
с кијех сад свијетао и пун среће
краљ је добри, кî ју влада.
Пјевати ће куфи били,
пјевати ће виле од мора
и оне, које посред горâ
воде о дзори танчац мили
при кладенцу у дубрави,
тер ће ријети, кô порази
недобитан злу наказан,
и кô по њем би указан
пут, по ком се смионо излази
из захода сметенога.
ТЕЗЕО
Витези храбрени; о дружбо од труда,
и од части кâ мени у помоћ би свуда,
скоро ће сванут дан, кад ћете доћи ви
на жељни родни стан, поносни у слави,
гди сваки честит прем загрлит врат има
љубовцам дразијем, синовим милима.
Ку радос избрану, ку ћемо чути слас,
оружје на страну кад стави сваки нас,
кад будем с вами ја покојан видити
од роднијех огања дим к небу ходити!
СКУП
Слатко је дјецу сву, и слатко и мило
љубовцу гиздаву примити у крило;
али мања чâс не буде
људем, који славу љубе,
за чâс лијепу кад погубе
подносит се виде и труде.
Гди небеса најгњивнија,
гди свеђ мора смућена су,
гди у леду и у мразу
вал се с валом свеђ разбија,
слидићемо вољу твоју.
ТЕЗЕО
Доста смо поднили погубе и смеће
вријеме је, дом мили да види свак веће;
да радос свак своју ужива с љубави
у миру, у гоју, у играх, у слави.
СВИ
Умрла крипос дим без снаге остаје,
ако јој за трудим покој се не даје.
Добити грде све и срца гњиве се,
ако вијенци од славе чела им не ресе.
ТЕЗЕО
На луку пођ'те ви, и помња буди вам
од војске, од плави; ја ћу овди остат сам,
тер дочим сред мрака тмасту сјен студену
од златнијех од зрака стријељан'ја иждену,
дразијем ћу покојом сред лијепе зелени
с гиздавом вил мојом расладит све ме дни.
СКУП
Ах, блажени и честити
да би сви сни ваши били,
ах, да с дзором данак били
оба буде пробудити,
самиренијех у покоју.
Што с цкњен'јем од хода устављамо одлуку,
кôм свијетли во'евода шље нас свијех на луку
Ход'мо, нека он његови
сврху пода слаткој жељи,
ход'мо веће, пријатељи,
ход'мо веће, витезови!
Сказан'је треће
уреди
ТЕЗЕО
Јаох, кî од страха биљег мени
каже лијепо лице твоје,
о животу мој љубљени,
о срдачце слатко моје!
Ах, разведри, душо, веће
зрак липости припадене,
скоро очи тве видјеће
свијетле мире славне Атене.
Ту ћеш, љуби лијепа моја,
ти краљица у свјетлилу
господоват сред покоја
водећ слатко младос милу.
АРИЈАДНА
Ах! допусти, чим рођену
земљу остављам, браче, сада,
дај, уздахом једним млада
да почастим успомену.
Заистину свијес мâ суди,
познам добро, мâ љувезни,
да су горке тве бољезни
моје муке, моји труди;
али од прси мајке миле
дјевојчица одкинута
уздржати веће пута
сваки уздах нејмам силе.
ТЕЗЕО
Свîм је добит племенита
од наказни погубљене,
од захода свîм скровита
слатке и драге успомене:
ну весело лице твоје
ако очи ме не пазе,
све добити славне моје,
све ме сласти горке излазе.
АРИЈАДНА
Уздисати сили мене,
слатки браче, жеља многа
од издана ћаћка мога
и од мајке приварене.
Јаох, ну болес веће устави,
драги поглед, душо, смири:
племенитој у твôј вири
разговор62 је мени прави.
ТЕЗЕО
Ах, не може без жалости
мјеста оставит свâ рођена,
ко сред прсî без милости
срца нејма од камена;
али веће младос твоју
смири, лијепа дјевојчице,
тер с љубави у покоју
тве разведри рајско лице.
Слатку и драгу свјетлос врати
сунчанијем твијем очима,
с многом срећом краљевати
народим ћеш честитима.
Краљица ћеш свијетла бити,
биће славно свуд тве име,
прам ћеш златом наресити
и камен'јем придразиме.
Дјевојчице грчке избране,
кијех липости сунцем лете,
дворкињице верне и знане
умиљено служиће те.
Ну прî него иједна друга
на тренутје твоје згледно
ја ћу летјет верна слуга
и љубовник твој уједно.
Служит те ћу, мој животу,
дворит те ћу, мâ љубави,
(ах јаох) иштом да љепоту
мирну гледам, кâ ме трави.
Ах, разведри лице благо,
твој драг урес развесели,
о суначце моје драго,
кîм ми сива данак бијели.
Труд, кî драгу радос диже
твом погледу слатком сада,
ме срдачце (јаох) савише
тужно мори, смртно јада.
АРИЈАДНА
Тако слатко к срцу сходи
твâ бесједа сад медена,
јур да свака успомена
роднога ме мјеста оходи.
Збогом! мајко моја мила;
Збогом! ћаћко мој издани,
и ти збогом, земљо, остани,
у кôј сам се породила.
ТЕЗЕО
Ах, краљ који у свитлости,
кî ли витез свîм храбрени
паше с већом честитости
сад од мене мач злаћени?
Ето ми је допуштено,
ето поглед мој ужива
суначце оно разведрено,
кî мој живот просвјетлива;
ну јур сунце при пучини
свитла у море кола крије,
навидећи, да једини
сунца мога зрак свјетљи је.
Ето веће дан утјече,
чијем ноћ први мрак простира:
ово 'е доба, надалече
кад од себе свак труд тира.
У ово бријеме од покоја
не бисмо ли и ми оди
починули, лијепа моја,
гдје се прави мир находи?
Боље нам је ноћит веће
у дивјему мјесту овому,
у убогу стану, кому
влажни шевар кров поплијеће,
нег на море поћ опета
на му златну плав велику,
гди и малахан вјетриц вику
с крајем вале свађа и смета.
АРИЈАДНА
Драг и угодан стан ће бити,
браче, с тобом вазда мени
међу вихрим, гдје смућени
вал је морски једовити.
Иштом да сам тебе близу,
о љубави мâ једина,
мирна бићу сред планинâ,
гди највеће пустоши су.
СВЈЕТНИК
Али ми се видјет чини,
али истино видим веће
онамо у онијех сјена тмини
на час трептјет плам од свијеће.
ТЕЗЕО
Ах, пастирски стан по срећи
да кигоди оно буде,
гди испокојит сан дружећи
слатко ћемо дање труде.
А кад сине дзора мила,
опет ћемо за пут драги
на јутрњи вјетриц благи
одријешити једра била.
Пут онијех веће страна
са мном ступај тихи управи,
о гиздава мâ љубави,
о краљице изабрана.
Сказан'је четврто
уреди
БИСЕРКО
Свијетле ти су и веселе,
ведро небо, звијезде твоје;
веселије ну су веле
и свјетље очи Дзорке моје,
кîм срдачце ме отвори,
да у вјечном огњу гори.
Јур је сунце угасило
свој горући зрак у мору,
по небесијех ето гору
јасне звијезде свијете мило:
бријеме 'е, дружбо, - што чинимо? -
лов из мора да вадимо.
Сада скровно и мучеће
на луку вам поћ је триба:
ер сумњива68 често риба,
чим се од страха узпромеће,
краје окастој раздре мрежи,
тер излази туда и бјежи.
Ми ћемо уто почивати
без свјетлости овди ине,
изван ку нам звијезде чине,
кîм се небо види сјати,
блазнећ тихо у љувезни
сне прислатке складном пјесни.
СКУП
О јасности ведре и чисте,
ким се тамна сјена реси,
свијетло благо од небеси
и камен'ја драга ви сте.
Вишњијех поља лијепе виле,
ке у скуту бистра мора
уживате с неба згора
вјечне ваше зраке миле:
зашто помно ваша лица
пази умрла жеља многа
јур од огња небескога
свîм пожудна љубовница?
Не би зато, да зрак мили
ви нам икад скриле јесте,
ер горуће воље нијесте
друзијех никад погрдили.
Ну ви лијепе, коли прике,
свијетле звијезде пуне уреса,
које сјате сред небеса
умрлога лица увике,
сад кажете зрак милосни,
сад кријете нами свијеме,
у срцијех будећ тијеме
сад смијех мили, сад плач грозни.
Ах јаох, ако ви жудите
у горјен'ју сликовати
јасне звијезде, које сјати
по небесијех свеђ видите,
звијезде од земље лијепе и драге,
стојте с истом свеђ приликом,
даждећ радос лубовником
проз погледе миле и благе.