СКАЗАЊЕ ТРЕЋЕ
МЕЛИСА, АЛЧИНА I КОР ВИТЕЗОВА
МЕЛИСА:
О пакљена срда Алчина,
клете устави ријечи твоје,
смрад од твојијех злијех кривина 2235
јур до неба узишо је.
Твојијех од зала, твога од цвила
руг небеска твори страна,
а пакљена страшна сила
кроз узрок је твој свезана 2240
Приправја ти бог праведан
штету и пораз вјековити,
један сам час и хип један
све ће варке твоје одкрити.
О витези вриједни гди сте, 2245
ки, љубећи вилу прику,
мјеште плате изгубисте
обичајну људску слику?
ваша узмите лица истина
и наравни хип познани, 2250
а ова дивја пустошина
како и прије грда остани.
Виловити запис ниједан
не нађи се оди саде,
тако јаки, тако вриједан, 2255
да на ријечи ме не паде.
АЛЧИНА:
На коју сам дошла смећу,
која ме ово гони сила?
Добила сте, тајат не ћу,
о небеса, већ добила. 2260
Бјежи, Алчина тужна, бјежи,
да не сретеш пораз тежи.
КОР ВИТЕЗОВА:
Које ти ћемо хвале и дике,
о небеска дико, дати,
који да ти се на велике 2265
тве милости хар одврати?
Мало је наше достојање
даровима проћ твојими,
ну је срце јоштер мање,
нег да оваку радос прими. 2270
Ти се нами мож' с разлогом
не родјена мајка рити,
коју ћемо ми за богом
прву гледат и цијенити.
Родјени смо дваш по теби, 2275
и ако наша чес је била
хуђа и гора веле у себи
него иста смрт немила,
ови живот други, који
нами пода тва доброта, 2280
дражи се од нас веле броји
од првога од живота.
МЕЛИСА:
Ствар је људска сагријешити;
ну врх ине све чељади
паметан се може рити, 2285
тко из гријеха кориш вади.
Честита је туга и мука,
иза кратке ка болести
човјеку је од наука,
да у наприједа живе у свијести. 2290
Тим покли сте сад познали,
вриједни младци и храбрени,
у какове се штете ували,
тко робује блудној жени:
вазда се од ње уклањате, 2295
како од гњивна плаха мора,
ако жељу не имате
стећ срамоте и прикоре;
ну прије нег се у крајине
ваше родне упутите, 2300
на срамоту худе Алчине
весело се огласите.
Ти Астолфо са мном ходи :
прије нег буде дан свршити,
с твијем Руђером у слободи 2305
на другом ћеш крају бити.
