СКАЗАЊЕ ТРЕЋЕ
РУЂЕР I СИРЕНЕ
РУЂЕР:
О сунчани боже Аполо,
ки све гојиш ствари умрле, 430
и по свему небу около
твоје обраћаш коње хрле,
ти, с небеске ки висине
зраком звијезда од позора
све разгледаш, ке се чине 435
и сред земље и сред мора,
у колико твој свјетлости
ја се снижен клањам оди,
дим изгони зле тамности
и весели дан изводи, 440
рец' ми, јеси ли од вик вика
од истока до запада
упазити мого икада
срећна овако љубовника?
Али која чуда нова 445
моје стрављене очи пазе,
које морскијех из валова
лијепе виле ово излазе?
Свака има златне косе,
а у гиздавом лицу и челу 450
лијер измијешан с русом носе,
и с чемином ружу бијелу.
Морске су ово три Сирене,
справјају се за пјевати;
поћ ћу пјесни њих љувене 455
оди с краја послушати.
ПРВА СИРЕНА:
Не тач хрло рана руса
свој изгуби урес лијепи,
из роднога кад је буса
силно гвоздје искоријепи, 460
ко цвијет љуске од младости
часом губи све лијепости.
ДРУГА СИРЕНА:
Ко прид зраком сунчаниме
нејаки се снијег растопи,
на заглаву мразне зиме 465
врхе од гора кад приклопи,
тач бјегућа од бремена
умрла је лијепос стрена.
ТРЕЋА СИРЕНА:
Доцна лети соко сиви,
летушта је стријела лијена, 470
касно мине плам страшиви,
ки узроци муња огњена,
при таштини, с ком проходи
бријеме, у гоју ке се води.
СВЕ ТРИ У ЈЕДНО:
Ти витеже срећни, кога 475
приније блага срећа оди,
сред раскошна мјеста овога
у разблудан дни проводи,
докле ти је допуштено
благо уживат тве љувено. 480
ПРВА СИРЕНА:
Вас колик се свијет весели,
кад истече зора била;
ну драг посмијех и весели,
који каже лијепа вила,
носи радос не изречену 485
љубовнику затрављену.
ДРУГА СИРЕНА:
Гласница је од ведрине
подносита свијетла дуга,
и дан за њом миран сине
иза дажда плаха и дуга; 490
ну благ поглед ведријех очи
већи у срцу мир узрочи.
ТРЕЋА СИРЕНА:
Мед толико сладак није,
ни оно пиће пуно славе,
које велики Јове пије, 495
од велике краљ државе,
колику ти слас удили
лијепијех уста целов мили.
СВЕ ТРИ У ЈЕДНО:
О витеже свуд познани,
не испусти среће твоје, 500
искати је пак замани,
што једанпут побјегло је;
дуга љета, глава бијела,
за љувенијех није дјела.
РУЂЕР:
Ваш ћу наук пун љувезни, 505
лијепе виле обслужити,
драге ми ће ваше пјесни
на памети вазда бити;
ку ми дава љубав срећу,
из рука је пустит не ћу. 510
КОР:
Тко разгледа добро, не би
ни разабро у свој глави,
какво је ово бит је у себи,
у ком Руђер сад борави.
Од прве би просудио, 515
у свем људском да народу
није се нитко намјерио
на срећнију дошле згоду;
ер видећи, гди ужива
неизмјерној у радости 520
лијепу Алчину, која одсива
сунцу од неби свом лијепости,
што би мого, него ријети,
један ки је слабе свијести,
да су ово на свем свијети 525
од свијех више среће и цести?
Али човјек свијесна суда,
који позна праву дику,
неприличнијех њих разблуда
похвалити не ће вику. 530
Ствари су ово, ке варају
оћућење својом сласти;
али горко ударају
по животу и по части.
Свијетли младац, ки се роди 535
од племена витешкога,
да столује, да господи
врху пука подложнога,
вишњу славу искат има,
и добити смрт прихуду, 540
не с разблудам испразнима,
по витешком него труду.
По труду се крепос стјече,
и стјечу се добра права,
а од добар је свијех далече, 545
на испразност ки се дава.
Тко год труди, тко се зноји
по чињењу крепосному,
и сам себи корис своји
и рођеном граду свому. 550
Испразнос је непоштена,
свијетле куће ка сатире,
и ко немоћ невидјена
тврду граду ори мире.
Бјеж', Руђеру, вриједни бјежи, 555
не ишти пораз твому бићу,
једовита змија лежи,
у ком цијениш сидјет цвићу.
Плам не видјен већма хара,
а у тихом се мору крије 560
стијена, која плави вара,
све што свијетли злато није.
