СКАЗАЊЕ ДРУГО
АЛЧИНА I РУЂЕР
РУЂЕР:
Ки зрак ово не изречени,
ке свјетлости драге сила 310
забљештива поглед мени,
а срце ми. је разведрила?
Ово је очи твојијех дјело,
о љувена ма божице,
ову радос привесело 315
ствара у мени твоје лице.
Добро вељах. ја у себи:
ако зраке тач једине
не узрочи сунце од неби,
зраци су ово лијепе Алчине. 320
АЛЧИНА :
К теби гредем, мој Руђеру,
уздисани мој покоју,
ки си чудну кроз намјеру
посвојио младос моју.
Ако у теби живе и стјече 325
већу крепос моја душа;
бивши од мене ти далече,
ки јад, коју болес куша?
Сам у себи ти процијени,
ја ти нијесам јака изријети, 330
нег ако ћу, мој љубјени,
од горуће жеље умријети.
Ја те желим, ја те љубим,
што се јаче љубит море;
тешке мисли ну ме море, 335
да те тужна не изгубим.
Глас ми у срцу неки прави,
да се од мене хоћ' дијелити;
ах, и моћ ћеш, ма љубави,
драгу твоју оставити? 340
и поднијећеш да погине,
пуна туге и скончања,
и да умре с тве кривине
једна ка се теби клања?
РУЂЕР:
То т' да тебе ја оставим, 345
ма разблудо, мој животу?
то т' да мој рај заборавим?
то т' да издам тву љепоту?
Јакијем везом, ма госпоје,
свезала си срце моје. 350
Тако мислим тврдо у себи,
од уресу твом рајскому,
да вас колик жив у теби,
а у тијелу сам мртав мому;
ну ми лијепос тва гиздава 355
сто крат на дан живот дава:
и да од тебе, ку свеђ желим,
тач невјерно ја се дијелим?
Прије огњене све трјескове
гњевно небо на ме обори, 360
прије пода мном све јазове
расрчена земља отвори,
прије ме прождри сиње море,
нег да оставим твоје дворе.
Докле буде дух у мени, 365
бићу с тобом сва ма љета;
и ако мртве душе у сјени
доћ под небо могу опета,
за стећ с тобом покој прави,
плату вјечне ме љубави, 370
слиједићу те, ма љубјена,
твој љубовник, дух и сјена.
АЛЧИНА:
Како вјетар од сјевера
пуне дажда црне облаке
из небеске стране тјера 375
и доведе свијетле зраке,
тач на медне твоје ријечи,
гди станују све сладости,
моје се јадно срце излијечи
од жестоке своје жалости. 380
Кад те чујем, кад те видим,
таку ћутим слас у себи,
да сву срећу не завидим
Јову, ки је краљ од неби.
РУЂЕР:
Не с толиком жељом лети 385
у осванутје дана бијела
златна војска дробнијех чела
исред цвијетја мед изети,
како душа моја хлепи,
како бјежи срце моје 390
на румени тратор лијепи,
ки твоје слатке усти гоје;
и да горком у немиру
ја те будем оставити,
и подану теби виру 395
грубијем бијегом оцкврнити?
Ако из црна твога ока
мој љувени плам изходи,
ко да близу свога узрока
у вијеке се не находи? 400
АЛЧИНА:
Доста, драга ма радости,
доста, слатко моје уфање,
од велике од радости
дошо је живот мој на мање.
Видим љубав твоју и вјеру, 405
како је дослек вику не би.
На исти начин, мој Руђеру,
и ја јесам верна теби;
паче у срцу тако мому
горим с рајске твоје слике, 410
да мом огњу љувеному
под небесим није прилике.
Ну за мало ја ћу тебе
оди, браче, оставити;
на обичајне ме потребе 415
вријеме ми се одијелити.
Ти погледе твоје стери
у дубраве сеј зелене,
гди од тисућу птица и звијери
гледат игре мож' љувене, 420
али ако ћеш близу оди
с краја прежат морска стада,
наћ ћеш, да и њих љубав влада,
и да горе сва у води.
РУЂЕР:
Пођи, а ја ћу оди остати, 425
и чијем жарко сунце истече,
твоју слику на далече
у њему ћу разгледати.
