Ако сте и кадар по свијету ви ходе
за једну чудну ствар, о слијепи народе,
позријевши узгори смишљали, небеса
од ништа тко створи и сва њих чудеса;
али пак с источи на сунце гледаје
проћ себи гди очи обратит не даје;
без броја звијезде пак, кад мркла ноћ приде,
којијем се чуди свак, начине ке слиде;
и мјесец ки вјеку не стоји на мјери,
него ли прем њеку замјерну ћуд тјери;
и ријеке из гора из сусијех ке теку
напокон пут мора, не пристав час вијеку,
и за све још за тој широко тој море
никако мимо свој крај узит не море;
и чуда још која није моћ изрећи,
за што их свијес моја не море досећи;
тер да ви од тога створца знат желите:
на крижу ото га прибјена позрите!
Може бит да га ви у слави сцините,
коју он остави, како сви видите,
тер с неба на свијет сај на туј смрт хотје доћ,
задат вам вишњи рај и дјављу сломит моћ.
Смислите за ваш гријех на што се допусти,
од ђавал да вас злијех слободи из усти.
Тога цјећ ками је и тврђи нег ками,
тко се не облије грознијеми сузами,
смишљаје на свој гријех и љубав његову,
да он сам за вас свијех хтје пријат смрт ову.
О чудне љубави, ку изријет није ми моћ,
да он рај остави а на смрт хотје доћ.
Створен'је све плаче, гдје му је на глави
тај круна од драче цјећ наше љубави;
на глави, анђели којој се клањају.
Мислите сад, је ли жалос још и у рају.
Позрите на лица с крвавијем косами,
ке слави даница са свијеми звијездами.
Нут руке гди стоје, ке чавли прибише,
вас ови свијет које од ништа створише.
Стоје му распете, јер жели и хрли,
да тебе, зли свијете, к себи сад пригрли.
Ноге су чавлом још прибјене ради вас,
којијем су за поднож небеса и свијет вас.
Тко ће бит сад ками, да му греб прикрије?
грјешник ки сузами вас се не облије.
Зач ће тај тврђи бит нег мрамор од горе,
јер жалос на сај свијет већа бит не море.
Плачи сад даке свак, јер сте ви узрок вас,
тко неће за гријех пак у вјечну поћ пропас.
Јер ото виђ горе и мрамор и ками
и ријеке и море и сунце с звијездами,
гди плачу смишљаје створитеља од свијех,
погрђен тач да је и распет за наш гријех.
Колико веће ми, који смо узрок вас,
имамо сузами цвилити по свак час,
да би нам простити хотио узрок тај
и свијех нас примити на милос у свој рај.
