Де суп(ер) цапитуло де ла цастита
Ако се находи ткогоди кон мене
расцвиљен тко ходи и желно тко вене,
тер жали својих дан у живот ке је свој
врсности стратил ван на служби љувеној,
молим га, гди цвилим, да мене садружи 5
и како драг с милим да са мном протужи,
жалећи годишта и много врсних дан
које сам у ништа потрајал и заман,
не хтеће творити мој живот разборно
нег љубав дворити мислеће придворно, 10
уфаје од моје ваздакрат младости
за службу свакоје стећ да ћу радости.
А стекох, служећи туј љубав, јадан гнив
и да грем тужећи, докли сам на свит жив;
јер сцијењах у мени да љубав дан и ноћ 15
и стрил ње љувени врх свега има мôћ.
Тер овој држећи за биљну истину,
стирах се пржећи и виђах гдје гину,
а не знах што створит од мене чемеран,
нер мишљах још дворит јак слуга привјеран. 20
Тим немој да тко мни ја да се не старах,
гди много веле дни тач себе сам варах;
и како раздвојен [с] животом гдје идијех,
толикој опојен љубавју крјепко бијех,
доколи очима не спазих крјепости 25
гдје љубав не има врх једне љепости.
Крјепости тко куша тогај цић љувене
ну помно послуша' за мал хип сад мене;
јер вам ћу једну ствар замјерну повидит
ку нијесам ја нигдар мнил ни чут ни видит. 30
Врјеменом пролитје будући, кад зене
травица и цвитје ко зими повене,
нашад се у лугу, приђе ми на памет
плач смишљат и тугу љувено ком бих спет
јакино прем ками брштаном зеленим, 35
тер грожах сузами, а стојах како ним.
Пак стекши нику влас и нику слободу,
свеможан пустив глас кроз моју незгоду,
отврднув јакно хрид заучех говорит:
"Дех, смрти, гдје си? прид', дођи ме уморит, 40
да веће не живу! дех, проспи ме кости,
покли сам у гниву љувеној горкости!"
Тад такој по лугу пун плача и јада,
јак змија у кругу цвилећи ја тада,
упазих ника вил цвит по цвит по пољу 45
гди штипље тер у крил свој слага на вољу;
пак видјех гдје сави веначац један лип
и гди га постави на коси и на хип.
Пак меден пустив глас, чух рече: "Дубраво,
ка од вил има чâс достојно и право 50
да круну проноси с почтен'ја како ја?
јер се то и проси почтен'ју које сја
свитлостју по себи зрачније и љепше
нег сунце на неби кад свити најкрјепше."
Ком ово изрече, то т' Љубав у хип тај 55
к тој вили дотече јакино огњен змај
лав али немили, од које од госпој
овуј вил усили да ш њоме бије бој.
Усилив ње љепос, тако вам живота,
слишајте ку крјепос ње има љепота, 60
које ли заброје; јере их имаше
не једне ма троје, тај кад бој бијаше.
Тим свак вас ум стави, јер кад вил рвијеше,
рећ вам ћу Љубави оружје што бијеше:
лук и тул пун стрила, обал [штит сасвим] прос; 65
а овој од вила: чистоћа, стид, мудрос.
Оружја кога дил доброту и крјепос
знајући овај вул и славна ње љепос,
темељно сташе, дим, тад она јак звизда
морнаром ка је свим схрањен'је и гизда; 70
а срце гиздава имаше вил ова
крјепчије од лава - чудна ствар и нова!
А третје овај вил туј умом не сврну,
јер мање љувен стрил сцијењаше нег брну.
Од које ово тад видјевши Љубав, дим, 75
сврну се сва у јад, безбрже сва сасвим;
и приде ублидив јак пепел али т' прах,
липота ње видив гди нима од ње страх
и гдје се ни мрве не мари ни боји,
и гдје ју тач рве, храбрено што стоји, 80
и сваки гдје се стрил укрша у пече
о прси ове вил. За ку ствар што рече? -
"Од госпој госпоје, справна сам до стриле
искршит о твоје прси ја од виле."
Од које до стриле потраја, изуће 85
о прси од виле ман сваку трајуће;
тад стратив стриле тач и сломив у пече,
тај хип се јакно мач лискатнув утече.
Ље прî нег утече, овојзи од госпој:
"Опет ћу прић, - рече - ја те ћу, ну постој!" 90
У тај хип опет ја видјех ју безбрже
сноп стрила без перја прида се гди врже;
пак пера из крила сва брчна измаче, -
за онај од стрила тој дâ јој да плаче.
Кад стриле опери, тад кад ју овај вил 95
онаку замјери жалости своје дил,
јак вјетар потече, од ке ју ухити
тер јој хип тај рече: "Туј ли ми с', чујеш ти?"
Тад Љубав поклече, парјавши крјепости:
"Кривац сам твој - рече - и твоје љепости; 100
освете ма немој врх мене творити,
немој ме урес твој свршено морити;
негли ми опрости, краљице од свих вил,
протива љепости што ти сам сатворил."
Ком ово изрече, пушта ју овај вил. 105
Тад Љубав утече онака и без стрил.
Тогај цић Љубави сад нигдје на свити
ни у сни ни јави моћ није видити;
а затој, тужити ка нећеш љепости,
чуј, немој служити љувене крјепости, 110
ако нећ у пут заћ у кому похвале
ни части није моћ наћ велике ни мале.
