Ако је истини, мој Боже, ови сан,
Веће ме не чини живјети час један!
Приђи стрил огњени тер ми смрт сатвори!
Не крсмај о мени, хрло ме умори!
Ар волим не бит жив (дим с воље најдраже) 5
Нер видит јави гњив ки ми сан кобљаше.
Тој ли је сан ови бигућ некрипостан,
Што су сî јадови да сам вас жалостан?
Кроз зашто с уздахом сузе ми све очи
I прси зло с страхом још туга наскочи? 10
У срцу мојему силим се тај сан оћ,
Ни мислит о њему, а исто м' није моћ.
Ја не вим, тешко је штогодир ово би,
До душе ер моје чух да ме укоби.
Ох, како не умрих ноћас по полноћи, 15
Ма у сан кад узрих госпоју туј доћи,
Ка ме је свезала кроз срце рањено
I муке задала с ких цвилим љувено!
Свезав ју водаху гусари немили,
I тач њом труђаху, да мрамор процвили! 20
У рухо притамно покрив се по глави
Иђаше туј срамно јак ино меу лави,
А к земљи снижено очима ничаше,
Тер с молбом смиљено трговцем прављаше:
»Покли ма несрећа али суд од звизда 25
Мене њим обећа и у њих влас изда,
Гди годир даи мало љубави на свити
Ако је остало ку би моћ видити,
I ако ка милос у прси би ваше,
Не буд' вам усилос да се сад покаже. 30
Од мене гњив ови хотите слободит,
Да ме зли татови не буду тач водит.
Рад моје младости и дјевства још мога,
Имајте милости, молим вас рад Бога!
Ер нисте лав грди, нисте змај огњени, 35
Ни мрамор притврди, нисте лед студени,
Да мене млађахну пожалит нећете,
Гди нигдар не одахну кроз худце проклете!
Јур кâ си, кошуто, од ловца чувана,
Како ја кâ круто од њих сам свезана. 40
Руци мê научне вит круну с ружицом,
Коли су сад мучне, стегнуте узицом.
Злате сам још власе сад тамне растргла
I грдо низа се развивши развргла,
А лице ко бише румено и било, 45
Од мука усише, све ми је зблидило.
I очи ме плачне сузечи вид гину,
Ке биху призрачне јак звизде кад сину.
У колу с вилама ка појах весело,
Дан и ноћ с тугама сад цвилим дресело. 50
Зором сам ранила на глас од славица
Тер пољем јак вила збирала цвитица,
А сад раним зором при нер падне роса
Тер љутом грем гором и нага и боса.
У гиздах му младос разблудно провођах 55
I сваку још радос, ку жељах, нахођах.
Врху сам свих вила и дјевиц од свита
Блажена ја била одвеће честита.
Вај мени, а сада невољна врх свих грем,
Од жеђе и глада, вај мени, ово мрем! 60
Ево сам прижељна водице студене,
Усна ми кораљна сва пуца и вене.
Ни горска још вила ни морска серена
У пјеснијех није била како ја хваљена,
А сад је мукал глас, грло ми присише 65
У ком сва рајска слас под небом словише.
Цић пута труднога, како дух не пустим,
Вајмех, ја небога, једва рич изустим.
Ох, је ли то слично, ктите ми правити,
Да срце дивично тој може трпити? 70
Тако Бог њих силе све свасма погуби,
А мајке ја миле скоро се наљуби!
Моје је живиње у ропству сîх хинац
Краће нер цафтиње и липос од винац,
Ако се до мал час, тужна, не слободим 75
Тер, остај у њих влас, млађахна узводим.
Јер истом оно сам, да умрем од гњива,
Чуди ме како сам и досле још жива!
Али сам камена, сва слична к дубрави,
У кој сам рођена и гди ме Бог јави? 80
Јур та је дубрава тврда у мрамору,
Под гором гиздава, већи дил на мору.
Мнози јој завиде ки нијесу слободни,
Ње благо гди виде тере мир угодни.
Ну што ми помага тој славно имање, 85
С ње мира и блага кад не имам уфање,
I кад сам ја сама овакој вођена
Меу свим вилама јак звир уловљена?
Вај, смртни стрил рани плахога јелинка
I у њем остани горчљи пелинка, 90
За ким сви зађоше хрти тер слидници,
А мене ођоше на бистрој водици,
У кој се прозире камен јак бисера,
Тач липо извире из чиста језера.
Туј трудна почивах под дуб је зелено 95
Тер руке умивах и лице румено,
У мислих будући да се сва охладу,
Докле зраци врући од сунца позађу;
Истом ја, злочéста, туј—не вим од куда —
Чух над мном гди се ста тај дружба прихуда, 100
Ка мним да учини вас зговор с језером,
Да ме тач прихини и њим да невјером.
Вај, све се тој врило смутило змијама
I јадом створило и смртним тугама,
Тер се туј згњиздили сви змаји огњени 105
I окол палили туј сваке зелени,
Да нигдар не буде туј дубја ни траве,
Нека се свак бљуде тач воде нездраве.
Ни ниједна да веће како ја туј зађе,
Тер моје несреће худи ју гњив снађе, 110
Зач свакој јес боље дјевици умрити
Нег овеј невоље, како ја, трпити.
Ах она блажена ка остав у свој стан
Јак рајем здружена мирује по вас дан!
Даи с дражим почива и види што жели, 115
I мнократ ужива ш њим покој весели,
А тамна не труди меу злобне туђине,
Ни себи смрт жуди а живот проклиње!
Како ја примучна по вас дан ка цвилим
Надалек разлучна с срчаним и милим. 120
Ах, гди су који ме дан и ноћ слиђаху,
I на моје име привирно служаху,
I који прављаху, за најмањи влас мој
Да се не хајаху злата ни живот свој;
Тер блиди сву младос с уздахом трајаху, 125
За добит му радос, ку заман жељаху.
Гди је њих ум хитри, гди им су захвале,
Али су меу витри како сан остале?
Ох, моји још мили, причисто лубљêни,
Гди се су сад дили на ов труд пакљени? 130
Али у невољи дражи се изгубе,
Дражи пријатељи, ки праве да љубе?
Ну ви за цић Бога, трговци честити,
Од трга свакога тако вам добити,
У туђој још страни ваших све дни вика, 135
Тако вас Бог брани худога чловика.
Слуга вам још буди у свему привиран
I тако да свуди прођете пут миран,
Тер моћни с' ви с благом на свој стан враћали
I здраво с придрагом, опћином састали! 140
Ки годи сад мани тужној се умоли,
У туђој још страни тако се не бòли,
Ни нигдар још тако ваши се примили
У ропству овако свезани видили:
Немојте мê части гусаром оставит, 145
Ктîте ме њих власти млађахну избавит!
Јер ваша доброта, може ли трпити,
Да се ја сирота тач будем водити?
Толи вам љупко би да сам роба тужна,
Куп'те ме ви себи, нека сам вам сужна. 150
Волим бит меу таке вас мој вик у ропству,
Нер меу сеј горштаке у славном краљевству.«
Ко м' вила тој рече, јак да ме разбуди,
С очи'ми утече ончас тај сан худи,
Ну оста становит сумљен глас у мени, 155
У ком је вас повит ники труд пакљени.
Ево сам протрнул проблидив ма младос,
Ох, да би Бог сврнул тади сан у радост!