Абдулхраман паша изсиече сарајске баше
(год. 1827.)
Виче вила са верх Требевића,
Пак дозивље младе Сарајлие:
Сарајлие да вас бор убије!
Јер убисте Накиб ефендиу,[1]
Брез царева биела фермана,
Брез пашине ситне бурјунтие,
Брез кадине ућул-мураселе,
Брез илама крешевског имама?
Кад вам паша у Сарај’во дође,
Тко ће вама пашу дочекати
Тко л’ под пашом коња прифатити?
Тко ли учит биеле фермане,
Тко л' пашине ситне бурјунтие?
Ено паша у Зворнику граду;
Паша пише ситну бурјунтиу
Тер ју шаље к Шехру Сарајеву
А на оно седам поглаварах:
Дође књига у Шехр Сарајево
А на оног Бакариу старог.
Књигу учи Бакариа стари,
Књигу учи, а сузе прољева,
Па говори Бакариа стари:
Бора вама, моје аге драге!
„Абдул-паша, мила мајка наша
Све нас зове ка Зворнику граду;
Спремајте се, моје аге драге,
Спремајте се ка Зворнику бјелу,
Сваки носи по катуру блага,
Ја ћу носит двие мазге блага."
Спремише се аге Сарајиие;
Сваки носи по катуру блага
Бакариа, двие мазге блага.
Наниђоше низ поље зворничко;
Гледао их паша са пенџера.
Паша пита свога терџумана:
„Тконо јаши на пред на ђогату?^
Терџуман му по истини каже:
„Оно ти је Бакариа стари,
Дућан му је на срид безистена,
Када хоће аге Сарајлие,
Када хоће да чине виеће
Они нејдју мули на мешћему
Нег’ у дућан Бакарие старог.“
Паша пита свога терџумана:
„Тконо јаши други на вранчићу?“
Оно ти је Пињо барјактаре,
Кахва му је на срид Колобаре,
Када хоће аге Сарајлие,
Када хоће, да чине виеће,
Они нејдју мули на мешћему,
Него идју Пињи барјактару.“
Опет паша терџумана пита:
„Тконо трећи јаши на дорату ?“
Терџуман му по истини каже:
„Оно ти је ага Турнаџиа
Дућан му је на срид башчаршие,
Када чине вјеће Сарајлие
Он’ неидју мули на мешћему
Већ дућану аге Турнаџие. —
Штоно јашу на два добра коња,
Оно су ти до два Тамишчие,
Дућан им је на сриед вароши.
Кад у јутру, јутро освануло,
Паша их је редом изводио,
Па их коље кано јањце младе.
Шаље момке свом биелу двору:
„Кажи те им виерним љубама,
Да нејмаде агах Сарајлиах,
Редом их је паша погубио.
