АЧИ I ГАЛАТЕА
ГОСПОДИНА ЏОРЕ ПАЛМОТИЋА,
ВЛАСТЕЛИНА ДУБРОВАЧКОГА
ГАЛАТЕА:
Пригиздаве морске виле,
лијепе, драге, мени верне,
ке сте мнократ на чемерне
тужбе моје процвилиле,
приправите складне пјесни, 5
да славите радос моју,
ку уживам у покоју
полак драге ме љувезни,
тер ми кликни свака мило:
»Галатеа, ето уза те 10
горцијех труда слатке плате,
Ачи ти је дошо у крило!
Наужива се младца онога,
кога заман мнократ моли,
чим ти бијели врат околи 15
од погледа добит твога!
Гди су миле сад понуде,
с којих љубав блудна излази,
љубовници којим дрази
слатке жеље своје блуде? 20
Што већ крсмаш? Пастир то је,
који ти давно срце устријели,
прид очима све што жели,
све сад имаш, све је твоје!«
Ах радости моја многа, 25
драги браче мој љуибјени,
не успрежи жељној мени
целовања слатка твога!
Ето уресна младос моја
у твој власти сад прибива, 30
ка не чека ни ужива
друго вијеку нег бит твоја!
Пригрли ју к срцу твому,
пожуду јој давњу испуни,
јаох пригрли, јаох целуни, 35
тко у животу нî жив свому!
Ер што драже, што ли слађе
једној вил ће бит до вика,
нег од лијепа љубовника
целунута кад се нађе! 40
Тим целива, браче мили,
чин' да чести твоји целови
мени узму живот ови
по љуваној слаткој сили!
Чини, један кад се изусти, 45
да га други дражи срета,
тер да целов целов смета
у том боју нашијех усти!
Чин' гди слатки целов доје,
да зламење своје остави, 50
ким ћу блуде ове моје
спомениват, мâ љубави!
А ти од муке мри и гасни
тер свироку од сто гласа
разби цијећа зла пораза, 55
несмотрена зла наказни!
Паче од худе навидости
леденијем се мразом створи,
дочим слатким пламом гори
драги са мном у радости! 60
АЧИ:
О љувена заточнице
целивања меденога
сред траторка и ружице
бојна поља лица твога,
гди научи теј хитрости, 65
гди научи теј начине,
дочим милом немилости
нећеш драг твој да погине!
Тко да, вајмех, не ужива,
тко да угодну радос не има, 70
гди га драга вил призива
на целове целовима!
Целови су трубје од боја,
целови су копја и стриле,
а прислатка уста твоја 75
храбрен витез чудне силе!
Затјечи се и натјечи,
стријеља', удара' целиваје,
што ме рања, то ме лијечи,
а што мори, живот даје, 80
тим ја, кому покој нови
рат целова свеђ доноси,
даривам ти целов ови,
и ти мени каконо си!
Целивам те, добро моје, 85
ти целовом целов плати,
да ки целов целово је,
и он целов буде имати,
да у целових сједињене
познат буду душе наше 90
ер су ране све љувене
коли дубље, толи драже,
да све мисли, да све жеље,
ке се таје скровно и ћуте,
покој, радос, мир, весеље 95
имат буду целунуте!
Ну већ, браче, љубав драга
покоњијем нас тнудом стрили,
гди је драг поглед, ријечца блага,
горућ уздах, посмијех мили, 100
о узроче мога мира,
гди је слатка тва бесједа?
ГАЛАТЕА:
Да говори, тко умира
од ње стријеле, љубав не да.
ПОЛИФЕМО ЏИГАНТ:
Што да, тужан, гледам веће, 105
виђу, виђу, вајмех мени,
гнусно дјело и мрзеће,
у кому сте садружени!
Немилосна, виђу очито
у скровенијех твојијех блудих 110
болес моју, вјековито
с ке ћу у смртнијех стати трудих!
Ну ми кажи, икад коју
ја кривину теби скривих;
једа ер љубих младос твоју 115
и бог будућ слуга живих!
Јаох, ту плату не достоји
ни тва љепос ни ма вира,
да у крилу твому стоји,
тко твој урес не разбира! 120
Једа ријет ћеш: »Не приличи
овому се који је уза ме!«
Јунаштвом се човјек дичи,
а љепотом жене саме!
А што љепше јес на неби, 125
од којега слику узимам,
једно сунце он на себи,
а ја једно око имам!
Он гром, он тријес пушта прики,
ја глас, ја моћ кажем ову, 130
Полифемо он велики,
небо мало ја се зову!
Ну што велим? Бијес охоли
и страшива ма влас гди је,
нека тај се тужи и боли, 135
тко се осветит не умије!
Ја толику јакос држу,
да што тичем, све обарам,
трјескам горе, дубје кршу,
сваку силу трем и харам! 140
Гди је нечасник да побигне
тај, ки у блуду твому гори,
да га срџба ма не стигне
и у ништор не сатвори!
Ова тешка зид хридљива 145
указат ће сад у њему,
тко приграбља, што дабива,
своу забаву Полифему.
АЧИ:
Ово је они прам злаћени,
који ми тврдо душу веже, 150
ово су очи кроз ке жеже
срце моје плам љувеми.
ГАЛАТЕА:
Ово је лице ке весели
вишњијем даром моју младос,
која мимо њ другу радос 155
вик не жуди, вик не жели!
АЧИ:
Ово су оне медне усти,
слатки и драги стан љубави,
из кијех ријечца срца трави,
тихо и благо кад се изусти! 160
ГАЛАТЕА:
Сва богатства и сва остала
добра која дијели срећа,
и ако су још ка већа,
за један целов твој бих дала!
АЧИ:
Твој је целов слађи мени 165
нег што бере у пролитје
пролићући росно цвитје
дробнијех пчела рој медени!
ГАЛАТЕА:
Мним истино да у рају
вишње душе свим блажене 170
већу радос вик од мене,
чим сам с тобом, не кушају!
АЧИ:
Вријеме у ријечих већ не трајмо,
нег за милос, добро моје,
здружи с мојијем усти твоје, 175
тер целовим не пристајмо!
ГАЛАТЕА:
Паче чин' да хрлећ прече,
чим срдашце жељино уздише,
један целов други стиже,
један други да притјече! 180
АЧИ:
Тако, тако, ма радости,
мој гиздави цвијете од вила,
ка си срце ме занила
кроз замјерне тве љепости!
ГАЛАТЕА:
Моја љепос, ме раскоше 185
за тебе су на свијет дане,
самому су теби хране,
други стећ их вик не може!
АЧИ:
Да нас овди тко не види,
да разгласит пак не буде 190
наше слатке сеј разблуде,
ер нам, виђу, свак завиди!
ГАЛАТЕА:
Тим да није ниједне хари,
а ми нашу проводимо
милујмо се и љубимо, 195
мој за ино дух не мари!
АЧИ:
Лијепо ти се ромон ови
од валова морскијех сада
и птичица жубер склада
с нашијем слатцијем прем целови! 200
ГАЛАТЕА:
Нека од јада завидећи
зла наказан и проклета,
ка мој покој свакчас смета,
рашчини се вас цвилећи!
АЧИ:
Ах да откуда видјет море 205
из зелене сеј дубраве
наше слатке сеј забаве,
наше слатке разговоре!
ГАЛАТЕА:
Нека види, нека чује,
нека ница к земљи паде 210
без живота сваке наде,
тко се мени не радује!
Овди Полифемо убија Ачи, пак над
њим мртвијем Галатеа говори.
ГАЛАТЕА:
Јаох, што ово би плачној мени, 215
тко радости ме прикрати,
паче у горки цвил обрати
вас разговор мој љувени!
Виђу, виђу, јаох, крвника,
ки за живот мој сатрти 220
без милости јадно усмрти
мога верна љубовника!
Јаох, ево га трчат с гора,
куд ћу прид њим ступај скрити,
јаох, да ли ћу т' оставити 225
мртва тако туј крај мора!
СВРХА
