20.
Мнократ сам дат хотил сврху мом животу,
несвијесан драге вил ер ођох љепоту;
а пака ја речем: ако дам смрт мени,
веће вик не стечем ње поглед љувени.
Рекши то, одлучим приживјет који дан, 5
и веће узмучим сред пакла нашал стан.
Ер за гријех покору сваку ћу загрлит,
по кој ћу у двору вил моје врат грлит.
Ну ако рећи смим, прирока да ми ни,
на вјетру како дим, сви лете наши дни; 10
тер како љетни цвијет и вјетар с планине,
младос нам на сај свијет до мало изгине.
Да ли ћу оставит када се споменем,
пун дика ови свит, срдашцем утрнем,
останем како мраз и мрамор и камен, 15
проблиједи мој образ, вас колик усахнем;
тврђе нег зими лед остинем они час,
толи ми нјека злед обујми живот вас,
одколе за мал хип, јаки но свак види,
наш образ толи лип да на свит проблиди 20
крози смрт немилу, која нас украда,
како вук претилу овчицу од стада:
јур потле с мислим тој не сцијеним један влас
најмањи с главе мој, да имам царски глас;
да речем: имање под сунцем све које 25
имаше у знање ове је сад моје,
да имам лијепости све, које даница,
небеском крјепости да сјају ма лица:
одколе један час јес и бит и не бит
што се зна и данас, слободно могу рит, 30
нека т' је у знање, ма свјетла краљице,
ка би ме уфање, чим жељах тве лице,
ер бјеше на свити гиздава уреса,
ово ћу прав рити, јак анђел с небеса;
једина ка цтјеше поштењем, љепотом, 35
меу у свијем словјеше ке име добротом,
а кад нам појасе јак анђел у раја,
свак чувши прављаше: замамљен остају.
Толико славан глас у танцијех пушташе,
да нјеку срцу слас свакому даваше, 40
веће нег пловући Сирена по мору,
и славу појући у гори у зору.
Вазда ми сузице, када ју споменем,
полију све лице, ер за њом вас венем,
најлише кад појах разлике с њом пјесни, 45
једа ли ово шњаб, све ми се мни у сни.
Тисућу четрста и деветдесет би
и четар годишта, када је нам не би,
двадести и један мјесеца, — — —,
кад мину бјеше дан слава ње нам свака. 50
А сада, пјесанце, веће рећ нестаје,
нер приди у танце, гди радос остаје,
једа ми видиш вил, у слави која ври,
од које љувен стрил годишта носим три;
моли ју од мене јаки но госпоју, 55
ер живот мој вене, да чује што поју,
реци јој, да нас смрт прика не привари,
јаки но звјерцу хрт да нас не удари.
