15.
С временом све битје доходи на вријеме,
с временом и цвијетје још пође у сјеме,
с временом сунашце заходи за гору,
с временом вјетарце утиша на мору,
с временом и мрази прид сунцем опану, 5
с временом и дрази икад се састану:
вријеме ће и мени сатворит' тву милос,
ер ме је довела до смрти тва липос.
Ох јаох, вај мени! блажен се могах рит',
доколи љувезни не давах на ме прит' 10
ну одкли одлучих дворити вил овој,
живот мој измучих патећи непокој.
Јаох! мирно живјење како ми јур пође,
а плачно цвилење на мене придође.
Јаох! моји добри дни и славна годишта, 15
да ли ми јак но сни пођосте у ништа?
Јаох! камо весеље, које ме јур грли?
Виђу, да дресеље сада ме загрли.
Тко би мнил на тој доћ', вајмех, ма младости,
да цвилим дан и ноћ без ниједне радости? 20
Право се ријеч нјека на свијети говори:
рана је без лијека, љубави тко двори.
Јаох, што ја они хип не видих, што сад вим?
Али бих јак но слип, тер не знах, куд ходим.
Срце ми вељаше: куђе се справљаш сад? 25
Колико да знаше, јере ћу прит' на јад.
Сад познам, што је плач, и што је тужити,
и што је оштар мач у срцу ћутити;
сад познам, што је злед, и што је бол'језан,
и што је, јаох, неред патити по вас дан; 30
сад познам, што је труд слободу желећи,
и што је вјечни суд нехарнијем дворећи;
сад познам, што је вај и смртне стрјелице,
које ми вил овај постави у срце;
сад познам теј муке, какве су притрпит', 35
када се у руке немиле буде прит',
из којијех један час не могу изит' ја,
ере сам сатрен вас у муках без броја.
