Шињел
Писац: Николај Гогољ


отворио, постао у разговору пријатан, љубазан – ријечју, вече је провео врло угодно. Послије вечере попио је чашу двије, шампањца – средство, као што је познато, које не дјелује рђаво на расположење. Шампањац га је расположио за разноврсне неочекиваности, на примјер: ријешио се да не иде кући већ да сврати код једне даме, Каролине Ивановне, своје познанице, даме, чини се, њемачког поријекла, према којој је он имао савршено пријатељски однос. Треба рећи да важна личност више није био млад човјек, да је добар супруг и уважен отац породице. Два сина, од којих је један већ био запослен и љупка шеснаестогодишња кћи с мало савијеним али лијепим носићем, долазили су сваког дана да га пољубе у руку говорећи: »Bonjour, papa«.[a] Његова супруга, још свјежа и чак нимало ружна, пружала је најприје своју руку њему да је пољуби, а затим би, обрнувши је, она пољубила његову. Али важна личност, уосталом, сасвим задовољна домаћим породичним њежностима, нашла је за умјесно да ради пријатељских веза има пријатељицу у другом крају града. Та пријатељица није била нимало ни љепша ни млађа од његове жене; али постоје у свијету такве загонетке, и није наше да о њима расуђујемо. И тако, важна личност сиђе низ степенице, сједне у санке и рекне кочијашу: »До Катарине Ивановне«, и сам, сјајно се замотавши у топли шињел, остаде у том пријатном положају од којег се за руског човјека бољи ни замислити не може, то јест, кад не мислиш ни о чему, а мисли, међутим, једна пријатнија од друге, само долазе у главу, уклањајући потребу и да се оне растјерују и да се траже. Потпуно задовољан, он се овлаш присјећао свих веселих тренутака те вечери, свих својих ријечи које су натјерале његов мали круг да се смије; чак је многе од њих полугласно понављао и нашао да су све исто тако смијешне сада као и прије, и зато није чудо што се и сам смијао од свег срца.
На махове му је ипак сметао неки жестоки вјетар, који га је, дошавши одједанпут бог зна одакле и зашто, шибао по лицу засипајући га сњежним пахуљицама и правећи од оковратника на шињелу клобук као једро или му га нагло, с неком натприродном силом, набацујући на главу, задавао тиме сталну бригу како да се из њега искобеља. Важна личност изненада осјети да га је неко врло чврсто шчепао за оковратник. Кад се окрену, спазио је човјека ниска раста, у старом излизаном вицмундиру и с ужасом препознао у њему Акакија Акакијевича. Чиновниково лице било је бијело као снијег и он је гледао као прави мртвац. Али је страх важне личности превазишао све границе кад је спазио да су се мртвачева уста искривила, и кад је, запахнувши га страшним гробним воњом, изговорио ове ријечи: »А, тако, ето напосљетку и ти! Напосљетку сам те, овај, шчепао за јаку! Твој ми је шињел и потребан! Ниси се побринуо за мој, још си ме и изгрдио – дај ми сад свој!« Једна важна личност умало што не умре. Ма како да је био самовољан у канцеларији и уопште пред нижима, и мада је, погледавши његову фигуру и мужеван изглед, свако говорио: »Ух, какав самовољник!« он је овом приликом, као веома многи који имају јуначку спољашност, осјетио толики страх да се, не без разлога, почео бојати да не добије какав неприродни напад. Чак је сам, што је брже могао, скинуо с леђа свој шињел и викнуо кочијашу неким туђим гласом: »Тјерај кући што брже можеш!« Кочијаш, чувши глас којим се говори обично у одлучним тренуцима и пропраћа чак и нечим много опипљивијим, увукао је за сваки случај главу у рамена, замахнуо бичем и појурио као стријела. За нешто више од шест минута важна личност је већ била пред улазом у своју кућу. Блијед, уплашен и без шињела, умјесто до Катарине Ивановне, стигао је до своје куће, довукао се некако до своје собе и провео ноћ врло немирно, тако да му је сутра ујутро, док су пили чај, кћерка гласно рекла: »Ти си, тата, данас савим блијед«. Али је тата ћутао и ником ни ријечи није рекао о ономе што му се догодило, ни гдје је био, ни куда је хтио да иде. Тај догађај начинио је на њега силан утисак. Чак је потчињенима много рјеђе говорио: »Како се усуђујете, знате ли ви ко стоји пред вама?« А ако је и изговорио, то није чинио прије него што је саслушао о чему је ријеч. Али је још важније то што се отада више није појављивао чиновникмртвац: очевидно му је генералски шињел био као


  1. француски: »Добар дан, тата«, прим. прев.