[(Марко) иде из поље]
(Марко) иде из поље
па цвили и пишти.
Срела га света богородица,
божја мајка,
па га питала: 5
- Што цвилиш и пиштиш?
- Љуто ме рана заболела!
- Ћути, (Марко), па се кући врати.
Отуд иде свети Никола
на белога коња 10
и у руке бео барјак носи,
и на барјаку црвен ветар,
и модар ветар,
и росан ветар,
и жут ветар, 15
и врућ ветар,
и студен ветар,
и клобучан ветар,
и намерни ветар,
и вренги ветар, 20
и чивутски ветар,
и вилски ветар.
То ће он умолити,
умолити, испратити,
преку црну гору, 25
под црвљиву кору;
куде куче не лаје,
куде мачка не мауче,
куде петал не пева,
куде овца не блеји, 30
куде коза не вречи,
куде свиња не квичи,
куде коњ не вришти,
куде крава не рика,
куде во не бука, 35
куде врана не гаче,
куде дете не плаче,
у никакво село,
код никакви људи,
куде се меси погача без колача. 40
Усту, самосилни!
Сам си се усилио,
сам си се растурио!
Да се осушиш, бољко,
кај пљунка на земљу, 45
а (Марку) нек лакне,
да спава ко младо јагње ђурђевче
у зелену траву.
(281, с. 258-259)
