Шћепан наружник

Шћепан наружник Писац: Светозар Ћоровић

Шћепан наружник

     На чисти понедјељак изађе у чаршију без чибука и док трају читави часни пости, нико му га више не може видјети у рукама. Остави духан, сстави и пиће. Макар га ко наговарао, макар ко нудио, неће примити ни чаше вина ни чаше ракије. Клони се од друштва, уклања се од свакога, само да га не би изазвали на свађу, те да у љутини не би што опсовао. Усамљен, погружен, смирен иде улицом, носећи дугачке бројанице у рукама и лагано звекећУћи њима шапатом моли се Богу. Не зна свега него четири молитве, али то му не смета ништа; кад очита све четири, опет почне из почетка, понавља их по неколико пута, без прекида. Кад је код куће узме и кадионицу, носи је и шапћући окађује сваки буџак. Затим док му се још кроз собе повија и развлачи танак, плавичаст дим и док све мирише тамјаном, он пали кандило пред иконама и непрестано метанише. Зазвоне ли звона, одмах оставља све и иде у цркву. Ако сретне путем које дијете и њега гони у цркву. Кадикада призајми по троје по четверо макар чије дјеце пред собом и гони их све до црквених врата. Пошто уљегну они, уљегне и он и не осврћући се више ни на кога почне ширити руке према олтару, клањати се, крстити. Опет чита молитве, понавља их опет по неколико пута, и тек ако дјеца почну пјевати, нагло прекида молитвање те пјева за њима, пјева полугласно, старајући се да својим јаким, рапавим гласом не поквари пјесму њихову. И нико, ко га види, готово не може да вјерује да је то Шћепан, онај исти Шћепан што су га прозвали наружником, јер у мрсне дане полупијан иде чаршијом, свађа се са свијетом, псује све и свакога и удара гдје кога стигне, само ако му се наруга или га подражи. Никога се сад и не боји, као што га се бојали, прије; нико му се не уклања с пута. Једино још по накво мање дијете, што јаучући и пиштећи побјегне чим га издаљега угледа, сакрива се за матер и, плашљиво извирујући испод бошче јој, чека све дотле док он не прође и не удаљи се...
     Велике недјеље Шћепан се готово и не одмиче од цркве. Вазда је око ње. Или легне по снискоме зиду црквене авлије, или се врза око врата и чека док се отворе. Окупе ли се дјеца око њега, помакне се и направи им мјеста, нудећи их да сједну. И тада им одмах почне причати о Исусу, и чудесима његовим. Прича једно чудо, па друго, па треће, и прича мирно, лагано, не узбуђујући се и не замуцкујући као обично. Тек кад исприча сва три чуда, почне помало застајкивати и као размишљати. Изгледало је као да се припрема да исприча неко највеће чудо, нешто необично. Али, или није знао више чуда него и молитава, или му се убрзо додије толико отезање. Зато изненада прекине све и устане. Погледа на дјецу, намргоди се мало и тресне бројаницама:
     — А све то није ништа!... Ништа! — викне и као почне се кочоперити. — Све... све... све то!...
     — Шта, ђедо? — запита неко дијете подсмјехујући се. — Шта?
     — Па то... то... то!... Чудества јесу чудества, и, бива, голема су, кабаста, ама јопет нијесу ништа, — распали се Шћепан и све јаче звецка бројаницама. — И излијечит’ болесника, и васкрснути Лазарја и претворит’ воду у вино... то... све је то чудесно и стракопочитајемо, ама, џанум, није недостижимо!... Ено и Швабо је васкрс’о мртво гвожђе, па звижди, пишти, хуче и јауче и путује преко бијела свијета; ено је умудрио жице, па, ако ’оћеш, однесу ти абер чак у Јерусалим, брже од тице; ено је измислио стотину чуда и кијамета да ти мозак преврне... Па, ето, бива, и Швабо је један чудотворитељ и дубок је и јопет га нико не слави к’о Господа, јер Швабо је Швабо, а мој лијепи Кристос је мој лијепи Кристос...
     Па се опет примири мало, зажмири, и скинувши фес поче прстима чешљати ријетку, сиједу косу.
     — Данас има кабастијих чудества него што је прије било, — вели отегнуто, понизујући глас — јер људи од сатане нечастивог занат изучише... Ама нит’ је кад било, нит’ данас има на свијету милосног срца Исусова... Јок!... Није то шала имати једно онлико срце, да васколик свијет обгрли, да свакога прими и утјеши, да сваког омилује... Нема тога више!... А то је право и големо чудество!... То... то... то!..
     И, поклонивши се дубоко према цркви, Шћепан поново узвикне:
     — Страдати за ове поганове и отпаднике, за људе ове, и крв своју пролити за прегрешенија њи’ова вољнаја и невољнаја, ето то је чудество над чудествима!... Они га, галијоти, пљују, он их благосивље; они га распињу, он се моли за њих... Они чупају милосно срце његово, а оно их грије и љубов његова милује их... Ето!... Има ли тога данас?... Има ли тога чуда?... Дајте ми сад тако срце, дајте!... Ђе је?... Дајте га!...
     Шћепан се узбуди, загрцне се, застане. И тад удари у плач. Сузе му теку низ широке, млитаве, избраздане образе и заустављају се на оштрим, накостријешеним длакама у бради, а мали, улупњени нос и поткресани бркови играју му, дршћу. И макар што сва дјеца ударе у смијех и почну се увијати и кревељити према њему, он нити престаје плакати, нити утире суза. Уплакан улази у цркву и раширивши руке нашироко опет се почне молити, крстити се, метанисати...
     На Велики петак Шћепан нити што једе ни пије. Ни гутљај воде, ни залогај хљеба неће да прими. Из цркве не излази никако, не одмиче се. Стоји крај плаштанице и плаче.
     — Куку мени, мој лијепи Кристе и Господе мој, за тобом! — уздахне покаткад, ударивши се из све снаге у широке, космате, раздрљене прси. — Куку што убише милосно срце твоје и љубов твоју, разбојници и невјерници погани!...
     Затим ухвати клисару, и вртећи главом указује на плаштаницу:
     — Погледај, — вели кроз плач и шкргуће зубима — погледај како га сломише и скрхаше... Копљем прободоше ребра његова, крвници непокајни, да крв чисту његову виде... Он их ктио напојити са љубови брацком и правдом поштеном, а они се напојише крви његове... Тогда Јуда злочестиви издаде га, изневјери, предаде... Змија га уједе што је у њедрима носио, змија проклетница и пакосница злобна...
     И опет се удара у прси и опет уздише:
     — Куку мени, мој лијепи Исусе и Господе мој, за тобом!
     А на Васкрсеније, ујутру, прије зоре стигне пред цркву најпрви. Стигне пијан, накресан. Накриви фес, запали чибук, па, климајући се и посрћући, гледа унаоколо. И нико не смије да му приступи. Дјеца бјеже од њега, уклањају се, људи га заобилазе. Нико неће ни да му се јави, ни да га поздрави, бојећи се отпоздрава псовком. Свак га пушта на миру, свак га оставља. Али он као да тражи ината. Одбије два-три дима, извади из џепа боцу ракије и отпије мало, па загледа богомољце.
     — Воскрес’о је Кристос на страх сатанама! — виче и кеси се. — Воскре’со је за инат душманима, ксји су га распели и још га разапињу... Ја...
     Затим сједне на тле, прекрсти ноге и опет пуни чибук.
     — А и ти би га разап’о, Митре, јер си лопов и јер продајеш ексик-хљеб — виче јаче, угледавши нсвог пролазника. — И ти, Јакове, јер се криво кунеш за грош... И ти, Ђуро, јер си поганац и на правди вишњега Бога потвараш праве-здраве људе... И ти, Аћиме, и ти Петре...
     И свакога пролазника грди и свакоме привеже по нешто крупно, због чега као да би сваки и данас Исуса разапео. Не штеди никога. Као да је сада уједанпут хтио искалити све, што је купио у себи док су трајали пости, а кад никоме није смио јавити се ни што опсовати.
     — Воскрес’о је Исус, ама још није правда његова!... — дере се готово промукнувши, млатајући чибуком око себе и засипљући пијеском ђецу, што се у страни туцају јајима. — Силеџије лупешке не даду јој да воскресне и држе је у тамници под десетом бравом дубровачком... Силеџије и зулумћари боје се правде Његове и љубови брацке, па им је драго што Јуда злочестиви још живи на свијету, јер се његов нечастиви дук увук’о међу људе, па брат брата и сад продаје за паре, убија га... Живи Јуда, живи у душама поганих људи, отпадника проклетих, што љубов Кристову сатријеше, и милосно му срце искидаше...
     Па испије ракију и празну боцу бијесно разбије, изломи.
     — А кад умре Јуда и дук његов нечастиви, кад буде брат дражи од паре, воскреснуће правда Кристова, — наставља неуморно, — и срце његово биће опет читаво и гријаће свијет, нит’ ће бити зулумћара да га заклањају... Хоће, безаконици, хоће!... И благо ономе ко то дочека!...
     Најпошље, због дреке, морају га избацити из црквене авлије. Двојица га узму за ноге и за руке и избаце напоље. Бадава се праћака, отима, псује... И када се, по свршетку службе, богомољци почну враћати из цркве, обично нађу Шћепана пред авлиским вратима, упрљана, прашњава и раздрљена, како се опрућио по земљи и, наслонивши главу на један овећи камен, као заклан рче...

Извори

• Светозар Ћоровић: Целокупна дела, I—VII, књига 5, страна 354-360 , "БИБЛИОТЕКА СРПСКИХ ПИСАЦА", Београд, Издавачко предузеће "Народна просвета".

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.