Што гледају, нек не остављају!

* * *


5

Што гледају, нек не остављају!

Лети вила преко Варадина,
Па дозивље Сарајке дјевојке:
„Мало рад’те, пуно ашикујте!
У Стамбол је куга ударила,
Све помори и старо и младо,
А раставља и мило и драго;
И синоћ је двоје раставила,
Раставила јединка од мајке.
Не да мајка у гробље копати,
Већ у башчу под жуту наранчу.
Рано рани јединкова мајка,
Она иде у зелену башчу,
У ђулбашчу под жуту наранчу,
Она зове свог јединог синка:
„Је ли теби црна земља тешка?
Је ли теби тврдо без душека?
Је ли теби ниско без јастука?
Је ли теби зима без јоргана?"
Из гробља јој нешто одговара:
„Није мени црна земља тешка,
Нит је мени тврдо без душека,
Нит је мени ниско без јастука,
Нит је мени зима без јоргана,
Већ поздрави све моје јаране:
Што гледају,[1] нек не остављају,
Јер су тешке дјевојачке клетве,
Кад уздакну, до Бога се чује!"

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

  1. С којом се дјевојком пазе и с којом љубав проводе

Извор

Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Ženske pjesme (Romance i balade), knjiga peta, uredio Dr Nikola Andrić, Zagreb, str. 146-147.

Изабране народне пјесме II, женске, приредио Др. Никола Андрић, у Загребу, 1913, Тисак Краљ. земаљске тискаре., стр. 163-164.