Школска икона

Школска икона Писац: Лаза Лазаревић

I

Наше село имало је цркву, а црква је имала попа. Поп је, опет, имао цркву, село и попадију. То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.

Поп је био све и сва! Имали смо и школу, али је она била потчињена значаја, као што је ћата у судници. Она је служила цркви и селу, дакле попу. - Послије ћу вам и о њој причати.

Цијело је село било попов спахилук. Заповиједао је кмету, а кмет селу. Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он, опет, са своје стране није ни сањао да његова ријеч најалово прође, или да он узима власт која му не приличи.

Стјепану, што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.

- А што ти, Стјепане, не жањеш?

- Како ћу, оче?

- Српом!

- Знам, оче; а куда ћу прије? Знаш да сам инокосан.

- А моба?

- Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.

- А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.

Сјутрадан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.

Поп је све што је имао свога звао "црквено" и "народно" а све што је сеоско "наше". Могао је он ићи у коју хоћеш кући узети што је хтио - нико му неће ни ријечи рећи. Он је то и радио. Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крмачом.

- Зар ти - вели - у радни дан сједиш пред механом?

- Благослови! - каже ковач и иде руци - а шта ћу кад немам посла?

- А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?

- Нијесам, оче!

- Нијеси, јабоме, немаш кад од механе. Треба ја да водим и твоју бригу!

Он иде даље, а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину. Набавља зелене шаре у вароши па их све масти, а испод трапа, гдје хвата можданик, подметнуо двије старе коњске плоче да се мало гигају кола као на "вендерима" и да се попу "не труцка зорли".

Једном у сумраку угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.

- Куда ћеш то, Луко?

- Благослови, оче! - У обор!

- А чије су?

- Ама не знам ни ја.

- Је ли више крмача или вепрова?

- Крмача.

- Ровашене?

- У десно ухо.

- Е, то су црквене свиње! Тјерај у обор па им подај кукуруза. А кмета поздрави нек' закаже селу да пази на те свиње; јер ако још једанпут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео! Неће бити моја штета.

Не зна нико, па ни он сам кад се родио. У оно доба гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година. Попадија јал' је била годину двије млађа, јал' није. Али обадвоје људи темељити. Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своје. Ко није имао чарапе, требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног. Оно добра што су имали, као што рекох, нијесу рачунали у своје већ у народно. Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао. Мићо црквењак на пијацу носио а поп новце чувао. - А шта ће њима двома добро? Ни кучета, ни мачета! Док су још живи, биће им доста, а послије - народно је и било.

Поодавно је већ како поп не може да махне косом, ни, закопа мотиком, али зато је он ипак увијек у послу. Он води бригу о цијелом селу. Час је у једној, час у другој њиви, сад у школи, послије у цркви. Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.

Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.

Код куће је живио скромно и постарински. Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући. Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.

Поп је говорио врло често бесједе у цркви. Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе. Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна. Прије, још давно, и кад је какав светачац, па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп једанпут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити: да је Бог оставио недјељу и празнике за цркву; да се у остале дане човјек радећи моли Богу; да се он за све моли кад они морају радити; да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених који одсад не буде петком радио.

И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ниједне главе која светкује петак.

А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ. А поп још кад хоће што важно да бесједи, поручи кмету да зовне још људе којих ће се највише тицати бесједа. Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на покајање. Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи. Једанпут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку. Пуца врљика, а разбијених глава као бундева. Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне недјеље стаде пред, олтар па отпоче проповијед. Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш. Кад напосљетку сав поцрвење, па поче да дршће каже: "Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? Какво је то зло ударило, да је горе неголи у Турској? Синоћ - вели - зову да читам молитву Арнаутовићу; кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле. Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите? Шта сам ја згрјешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети? Како ћу - вели - поћи на небо, гдје ће ме сјутра-прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице и дати рачуна о своме стаду? Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским! Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе. Јеси чуо, ти Рајковићу ти Иванковићу, ти Јоване Бојичићу и ти Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому? Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми. одавде и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком па да му пребије голијени који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу. Проклећу и вас и све инаџије и убојици оним путиром ондје, па онда живи ако можеш. Послушајте ме пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође. Јал' се мирите, јал' ћете одсад с Богом ратовати!"

Дршћемо ми као прутови - није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом. Осврће се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом. А послије службе: цмок! Поздрављају се и они који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац којим је био подупро врата од буваре. - Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце, и лако му као да се окупао.

Тако је он дјеловао. Никад није престајао, никад се уморио. Богу се молио: "Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здраво докле си ми живота поклонио!" И Бог га је заједно с пошом обдарио здрављем. Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто худјети, свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеца и ноге још почеше отјецати. Не може више ни хљеба да замијеси. "Хоће - вели - душа на нос да ми искочи!" Теретан јој сваки рад, и све да јој је да лежи. Не тужи се, истина, никоме, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга. Забринуо се силно и ноћу често устаје. Иде сам по дворишту, а све прислушкује код капка. Али поши, како која недјеља, све горе. Мука, истина, гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу, и често је хвата несвјестица. Све више изнемаже, и једну ноћ лијепо да заковрне. Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија. Сједи поп крај постеље и не одмиче се. Шапће само молитве, а попадија слабо се и разбира. Јечи само и моли се Богу да је прими.

Шта да се ради?

Уједанпут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење. Поп се окамени.

- Пошљи - вели она - брже по Иконију Маркову.

Поп разбуди Мића који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.

Болови наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи. Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност. Онда болови наново учесташе. Дође и Иконија, и поша рече попу да изиђе, а сама оста с Иконијом. Већ почиње да свиће први дан Духова. Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче. Онда му уједанпут сину нешто кроз главу. Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога дјетета из собе. Он клече на траву и узе се молити Богу.

Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете. Весели људи и жене, изоблачили се и дошли у цркву. Љубе попа у руку и честитају. А он се чисто подмладио. Благосиља све редом, а Мићу заповиједио да све црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме народу. Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао. А послије службе весеље на све стране.

Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његову дому. Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави "црквеној попадији", али Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: "Удри, посветила ти се!" Све иде добро и сви се добру надају. Попадија се опоравља" и већ трећег дана придигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе. Прохода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост. А кад је насамо, често му се развуку уста, гледа ону страну гдје мисли да му је жена и дијете, по понавља "Слава теби, Господе!"

Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета. Попу се одсјекоше ноге. Спопадне петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати "молитву од кровотеченија". - Све залуд! Она отвори још једном очи. Показа својом жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је прошапта: "Благослови ме... и опрости!" Послије јој се, ваљада од бола, развуче лице, трже се једном и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.

Кад ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп руком на нас, и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу. Сједјели смо може бити једно по сахата. Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом. Пију људи, а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије. Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна. Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлијска врата, а дијете у соби запишта. Не поздрави се он ни с ким, већ, поводећи се, уђе у собу гдје је дијете било. Рече женама да изиђу, а сам оста неко вријеме код дјетета. Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа. Гледао га је он дуго. Онда обриса очи и уђе у народ. Сви поустајаше. - Имао бих нешто да проговорим са старијим људима - рече поп.

Жене, једна по једна, њега у руку па као гуске једна за другом на капију. И млађи свијет оде. Иконија сама оста у соби с дјететом.

- Браћо, - рече поп - ви знате како ме је Бог благословио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе. Сви ћуте. Нико се не усуђује ни да сједне. И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.

-_ Ја - вели -, браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом. Тако је божја воља, нека му је слава! Али дијете ваља гледати. Шта ћу ја, стар и нејак, с њиме. Опет сви ћуте и уставили дах.

- Птицама небеским дао је Бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.

Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. Поп издиже главу и погледа по свјема:

- Је ли оно тешко селу?

- Не дај, Боже! - гракнуше сељаци. - Не говори тако, ако Бога знаш!

Аксентије Смиљанић истаче се напријед:

- Ако је твоја воља, попо, и твој благослов, да узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо какој бабињари да га прихрани док не узмогне само јести.

У тај пар отворише се врата од куће, и Иконија, сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.

- Ја - вели - не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи. Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.

- Да узмемо Иконију! - викнуше сељаци.

- Добро! - рече поп. - Али дјетету треба сиса. Станоје Глувић стидљиво изиђе напријед:

- Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца побабила. Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе! Пазићу га као своје!

- Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро - рече кмет.

- Нека је с божјим благословом! Иконија се врати у собу.

- Још нешто! - рече поп. - Смртан је човјек, а незнан му је час смрти. Наш је гријех ако умре поред нас живијех некрштена душа. Ја желим да крстимо дијете прије него га дам из куће.

- Да га крстимо! - рекоше сељаци.

- Ко ће бити кум?

Међу сељацима наста жагор, али убрзо изиђе Нинко Вилотић.

- Ако сам ти прав, оче, да се окумимо! Тако народ, хвала му, мене изабра.

Поп се трипут пољуби с њиме. Онда понијеше дијете у цркви и она се напуни народа.

Тако се дијете крсти, и надјенуше му име Марија.

Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе поново ракију. Прву чашу даде куму Нинку. Он узе чашу, скиде капу и устаде а сељаци нехотице сви поустајаше и поскидаше капе. Нинко отпоче:

- Куме мој и оче, срећна да ти је Марија и наше кумство. Да Бог да свако добро и радост од ње да дочекаш: да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много!

- Амин, да Бог да! - одазваше се тихо сељаци. Сви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат. За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић, а за њим сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете. Кад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:

- На остави; ово је Маријино!

Онда је узе на руку и понесе је попу да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући. Поздравише се и остали сељаци с попом, па одоше, а он оста сам као суво дрво, и на срце му паде туга.

Дуго се опирао срцу не хотећи "срдити Бога", али старост га је обрвала. Он паде лицем на кревет, где је јуче још покојница. лежала, и горко зарида. Сузе спирају црне мисли, налију препукло срце. Сломљен брод потоне, и ништа се више не види. И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.

II

Наша школа била је у једној простој дашчари. У њој је била једна велика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухиња у којој је и фамилијаз спавао. Главна соба, управо школа, била је ниска, као и цијела кућа. Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио. У њој увијек удара на прашину и људски зној. Прозори су били хартијом подлијепљени. На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве. Била је сасвим почадила и испрепуцала, да се једва разазнавао светац. Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе. Озбиљне, црне, продиру ти у душу и као да те нешто питају. Ја знам, кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну. Све ми се чини проговориће нешто и час прије гледам да загребем напоље.

Учитељ је био један кројач, који је страдао, врло миран и вриједан човјек. Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош. Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио. Пјевао је у цркви, али гласа готово никаког није имао. Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило. Тек он се трудио што је боље могао. Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао. Управо се ни жив није чуо. Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је - наш је! Не бих га ја овдје ни помињао да и он није имао удјела у Маријину отхрањивању. Видјећете како!

Лијепо пазе Мару у Глувићевој кући. Напредује дијете да ти је милина погледати. Жене се надмећу понудама и поклонима. Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.

Кад јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу и узе дијете с Иконијом себи. Њима двјема једну собу, а себи другу. Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу.

Она је расла у кући код оца до своје осме године. Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији Онда поче поп:

- Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје! Дијете, као што видите расте, хвала Богу, и напредује. Још мало па ће сама себи плести косе. Ја сам - вели - много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме. Дијете ваља да се помало учи кућевном реду и послу. Шта ће - вели - научити у мојој кући гдје нема ни преслице, а камоли разбоја? А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама. Шта ви - вели - мислите? Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе: да видимо шта ће они рећи.

- Ја велим да је опет дате мени у кућу - рече Глувић

- Јок! - каже кум Нинко. - Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном у недјељи. Него дајте ви мени дијете у кућу. У мене је и задруга већа, а, хвала Богу, паметна су ми чељад, имаће се и код мене чему научити.

- Хвала ти, куме! - рече поп. - Тако сам некако и сам мислио. Сјутра ћемо се разговарати и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу и нека почне наук.

Али сјутра се промијени код цркве све. Истом поп исприча и кметовима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица, весела, узела дијета за руку, а тек учитељ као из мртвих:

- Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.

Зачудише се људи:

- Кажи-де!

- Ја велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.

Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука.

- Зар ти - вели -, дроњо, зовеш моју кућу туђом и зар ће се ово дијете потуцати у мојој кући? Учитељ се уједе за језик:

- Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо! Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим није рођено да копа и оре, а то би било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! - Ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. - А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!

- Шта то? - рече Мојсило Прокић.

- Мислим и кажем да се дијете даде у школу.

- Каку школу? Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?

- Е, идите у варош, господар и газда-Станоје, па ћете видјети. Тамо иду сва дјеца, и мушка и женска, и тако је сад време дошло да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни. Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава, и никако друкчије! Згледаше се сељаци.

- Шта велиш, куме? - рече Нинко попу.

- Нијесам - вели поп - никад на то мислио. Да видиш, није луда ова учитељева.

- А како ће то ићи? - запита Аксентије Смиљанић учитеља.

- Лијепо, кажем, дијете ће у школи код мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће под своју старост молити другога да јој чита писма. А док она одрасте, неће се писма тако ријетко писати као сада, него ће сваки човјек морати писати писма. А, послије, у школи се учи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања...

- Не би било рђаво! - рече кмет. - Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?

- Па да огледамо, а? - рече кум Нинко.

И тако Мара остаде код оца, а пође у школу.

На једно по године послије тога напрасно се разбоље поп, заковрну одједанпут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмета.

- Браћо, - вели - тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час. Него сам вас зовнуо да се договоримо за неке ствари.

Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завеже и само гута пљувачку. Аксентије са Станојем покуњио се па се само примакоше постељи.

- Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом - зна Мићо. Унутра има хиљаду и сто и један дукат.

Они се згледаше.

- Из тога зидајте најприје школу, па цркву. Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго. Н почињите док добро не смислите и док не буде доста новаца да не будете постидни пред свијетом. То вам је на аманет па сад гледајте!

Хоће они штогод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцкају.

Поћута поп и одмори се, па онда, устежући се, настави:

- А моје дијете... остављам вама на аманет... Бог вам, а душа вам!

Кум Нинко испружи врат, хракну мало, па рече:

- Гледаћемо га као своје! Поп настави:

- Смртни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим. Не дај, боже, смртна случаја или каке зађевице, шта би оно, сироче, онда?... Него, браћо, ја бих вас молио да јој за сваки случај одредимо мало имања од народног добра.

- Куме, - вели кум Нинко - није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...

Поп нестрпљиво махну руком:

- Станите, не разумјесте ме! Немам ја својега имања, ни дај, Боже! Све је ваше и онога храма. Много би њојзи било да јој одредите и ово што ја досада држах. Шта ће женском чељадету толико имања, а Бог зна чија ће она бити и у чије ће руке доћи! Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче и да би се имала чиме прихранити, да је, не дај, Боже, ви који... Чекајте док свршим! Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.

То нека је њено! Је л' вам право?

- Како ти наредиш!

У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали кад се родила. И то је њено! - Божје, па њено!

- Е сад ми је - вели - лакше умријети. Спаде ми неки терет са срца.

Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину. Пред ноћ, истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа. Пробуди се у саму зору и изиђе у авлију. Мара му поли да се умије и старац, иако ослабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.

Али његова подјела имања оста. И народ и дан-данас зове ону ливаду с виром Марин вир, а забран са шарамповом Марин шарампов. Ко не вјерује, нека пита само кога из мог села.

Кад се навршиле три године и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у школи "на приват". Тако она пође учити и четврти разред. Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама који су у војсци. И попа она одмењује ондје гдје треба писати, извадити крштено писмо, и такве ствари. А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове као и он. Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп, кад је погледа, уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као малом дјетету. Сасвим већ остарио, обневидио и постао забораван. Знам, кад год му приђем руци да ме пита чији сам.

Тако смо ми рачунали, а учитељ није имао ништа против тога да је Мара већ свршила "васпитање" и да сада похита учити се кућевном послу. Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али се опет деси нешто што промијени наше рачуне.

Те ноћи дође у нашу окружну варош владика. Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова. Доста да знате да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздрављању новога владике. Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу и дотјеривао што је боље умио. Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника што су из наша села у народној војсци и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше. За попом, у другим колима возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ. Веле, кад је наш попа дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стојао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња муштулук.

Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи ту: "Владика одмах чинио ручак. Било је пуно свијета, а наш поп веле, сједио у зачељу. Ко ће с нама! Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало-помало, само осташе попови код владике.

Онда поче владика једног по једног питати: како се зове одакле је, каква му је нурија итд., па пита и нашег попа. Каже он све како је и хвали се нама - хвала му! - као својом дјецом. Онда, веле, рече свети владика: - Ти си, оче, од најстаријих овдје; а богати, колико ти је година?

- Ја - вели поп - и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.

- Лијепа старост! - рече владика. - Да Бог да још дуго да поживиш! А богати, оче, не прими за зло, гдје си ти школе учио?

- Ја сам се - вели поп - учио у мога оца који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.

- А онако нијеси, да речеш, какијех школа учио?

- Нијесам никакијех.

- А знаш ли правило службе како ваља и "обредословије"?

- Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.

Поп Митар повуче нашег попа за мантију. Владика се слатко насмија.

- Лијепо, оче! - веле да је рекао. - Хвала ти! Таки мени требају!

Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:

Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством

- Да како ћу? - рече наш поп. - Онако је све у длаку! Још сам заборавио да му кажем да сам и једног Турчина покрстио и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.

Али владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом поп подијели нафору, а једне каруце рррр!, па стадоше пред цркву. Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:

- Хајдете, - вели - поздравио вас господин владика да идете на ручак.

Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом. Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек сад ће испасти, а коњи као бале! Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце. Није шала, наш поп! Али и јесте човјек! Та приличи му да је сам владика!

Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић код кога ми купујемо со и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао пред врата и помагао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.

Мара одмах притрча, па владику у руку, а он њу у чело.

- Твоја? - пита владика.

- Божја, па моја! - рече поп.

- Да је жива и здрава! - рече владика милујући дијете. Сједоше они за ручак. Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намешта је. Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку. Чича сав поцрвење.

Кад чича изиђе, а владика помилова Мару па рече:

- Овога чику, 'ћери, не мораш љубити у руку. То је мој кувар!

- Нека, оче владико, - рече поп. - Стар је човјек! Тако сам ја њу учио.

- Од тебе се, оче, - рече владика - има и матор човјек чему да научи. - А како ти се зове мала?

- Мара.

- Да је благословена!

Послије ручка много се штошта владика с попом разговарао. Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити села, "а због мене једног, вели, не вриједи до премјешташ конзисторије у село!"

Владика се добродушно и лако насмија.

И с Маром је много штошта говорио.

- Који је оно светац? - рече он њој па показа на једну икону на зиду.

- Цар Лазар! - рече Мара.

- Гле! А откуд ти знаш.

- Прочитала сам оно доље.

- Зар ти умијеш читати?

- Умијем.

Владика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита. Она отвори у сриједи. Намргоди своје очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:

Маче војску старац Југ-Богдане, У Богдана силна војска била...

- Стани! - рече владика. - Ко је то Југ Богдан?

- Није он жив - рече Мара. - Он је погинуо на Косову.

- А шта је то Косово?

- Косово је поље гдје су Срби изгубили царство и гдје је погинуо српски цар Лазар.

Ту њене очице поново потражише слику Лазареву.

- Лијепо, сине, врло лијепо! - рече владика. - Узми ту књигу па читај код куће!

- На поклон? - рече Мара изненађена.

- На поклон!

Бјеше то једна велика пјесмарица, сва у злато увезана. Поп нагнуо главу, а од милине све му сузе капљу у тањир. Послије је владика питао шта је учила и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он попа:

- Па шта мислиш сада с њоме?

- Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу да се дијете учи раду.

Штета би - вели владика - била отргнути дијете од школе. Ово је - вели - глава каквих мало има. Није се она родила да бере кудјељу. Него ти њу дај даље у школу.

- Не чу ти, оче владико, свршила је!

- Знам, свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.

Попа штрецну као да га неко ножем удари.

- Зар да се одвојим од својега дјетета? - А брада му задрхта.

- Е - рече владика - ти си своме дјетету највише добру рад. Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.

- Не дао бог! - рече поп грцајући. - Па шта да радим? Научи ме!

- Пошљи је у Биоград на науке.

- А колико то траје?

- Четири године!

Поп преблиједи као крпа и разрогачи очи.

- Шта се то, побогу, толико учи?

- Науке - рече владика.

- А шта ће то њој?

- Како шта ће, оче? Друкчији је данас свијет него што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу. Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ. А послије у вароши друга срећа чека дијете.

Поп заћута и даде се у мисли. И владика ћути. Тако то траја неко вријеме, онда рече поп.

- Треба ли ту штогод трошити?

- Једно пет-шест дуката мјесечно. Попу чисто одлакну.

- Нема од тога ништа, оче владико! Гдје су толики новци?

- Па ти - вели - имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.

Поп се забечи:

- Каки хиљаду дуката, каква имања? Немам ја ништа. Њој је, истина, народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката. Нема ту ништа од школе!

Владика се мало искашља.

- Ласно је - вели - за новце, тек ако ти пристајеш. Све ћемо то лијепо намјестити. Имам и ја неку цркавицу коју сам за школу одредио, а - вели - не знам боље прилике од ове

- Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје. Сам још да видим шта ће село рећи.

А у село ко смије рећи што против владичине воље и ријечи? Нијесу се дуго препирали. Сељаци се шћућурише, само их срце боли али што мора бити - мора!

И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.

Силне се припреме чине.

Дан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући. Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића пастрме и толико "заире" да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио. Мићо донио из вароши шарен ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.

Жене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу а она уплашено иде из крила у крило. Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго. Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа. Ништа не једе и не пије. Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.

- Да Бог да да ово све на добро изиђе! - рече баба Стевана.

Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама. Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу. Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пред врата попове собе, па ту леже.

Кад сан, који не може растјерати никака брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће, а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи. Собу је освјетљавало кандило које је горјело пред иконом. Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа светитељске слике. Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима. И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави спавање. Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.

Давно је пала роса, већ се и исток румни, а поп још не заспа. И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изиђе напоље.

Пред кућом кум Нинко попушта штрањге коњима који се пуше у свјежем јесењем јутру. Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта. Поп изиђе на капију; у селу је још све било мирно, само гдје-гдје што шкрипне ђерам, или лупне капак од прозора. Кокоши ваде главу испод крила, али још не скачу са сједала.

- Добро јутро, куме, и благослови! - рече кум Нинко кад угледа попа. И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.

Поп га отпоздрави:

- Добро си поранио, куме!

- Шта ћу? - рече кум Нинко. - Пробудих се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.

- Ходи у кућу! - рече поп. - Мара још спава, а Иконија нам може испећи кафу.

Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба. Поп не може од цркве, а и од старости. А гдје би њега, старца, пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати? Бог зна би ли он то могао икако и поднијети.

Ту они говорише које о чему, а највише о путу и о Мари. Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врати. Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим сном. Већ се заблиста од истока. Стадоше још двоја кола пред поповом кућом. Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједјели. Још једно по сахата, и авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десет кола, а Мара - још спава!

Кум Нинко погледа у сунце које се помоли.

- Осваја дан, - рече - ја велим, у име Бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.

Иконија са црвеним очима утаче се:

- Спава још дијете!

То бјеше препона. Ко може стегнути срце, па сад пробудити и дијете?

Али кад прође једно четврт сахата и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу. Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.

Дуго гледа мирну и безбрижну савјест како спава. Стаде под икону и помоли се Богу, па одважно приде кревету. Метну дјетету руку на чело:

- Маро, сине, устани!

Дијете протрља очи и отвори их. Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа:

- Како сам лијепо сањала, бабо!

- А шта си сањала, 'ћери?

- Сањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као владичина!

- Па сад ћеш, ћери, у име Бога, у Биоград, - рече поп и силом развуче уста. - Тамо ћеш свега видјети.

- Биоград!? - рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.

- Устани!... Сви те чекамо... - рече поп па побјеже из собе.

Послије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата изведоше плачући дијете које се и само купало у сузама.

- А шта балите, ви жене, и цвијелите дијете? Ви ништа друго и не знате! - рече Аксентије Смиљанић и обриса рукавом сузу.

Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште. Поп пољуби Мару:

- Пођи збогом, Маро! Нека ти је он у помоћи! Онда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године. Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе. Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:

- Пољуби бабу још једанпут и кажи: "Благослови ме!"

Она се наже из кола попу и пружи руку:

- Благослови ме, бабо! - па наслони усне на увелу попову руку.

Жене покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на другу страну, у плот.

Наста тишина.

Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати. А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:

- Ошини!

Коњи пођоше. Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:

- Чувај ми дијете, тако ти живота и самосазданог створитеља!

Нинко дохвати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати. Мара се окрете оцу и престрављено викну: "Нећу у Биоград! Нећу!" Али слаб јој бјеше гласић. Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.

Коњи све крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца. Још мало се види кроз облак од прашине како се кола крећу.

Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију. Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу. Махну слабо главом, као да рекне "збогом!", и пријеђе преко пута. Отвори црквена врата и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу. Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.

Кад се Нинко послије недјељу дана вратио из Биограда, није могао наодговарати свијету. Причао је многа чуда што је видио у Биограду, да му једва вјеровасмо. За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу и предао га школском старјешини. Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и са Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао. Причао је како у тој кући има много којешта, да ни десето не знаш чему је и зашто је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази. Тако он, вели, и не гледа, већ пљуцка испред себе. Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, замал', вели, што није у њу пљунуо.

Послије, каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: "Нека, хвала, могу ја и из чиније", те није хтио прљати тањира. - Знали смо ми већ унапријед да нас он неће осрамотити!

Поп га је час по прекидао: - А Мара? - или: - А она шта каже? - а Нинко намјешта што боље умије. Каже да је весела као птица и да је људи код којих је пазе да не може боље бити: - Не слази - вели - с крила. Да Бог да! Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: - Није - вели - ни плакала! - Гдје ће то бити да дијете не плаче?

Што да вам причам како нам је било без ње; што да вам причам како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово а ради оно, мисли једно а говори друго? Што да вам приповиједам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио кад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама, и како, каже, хоће да умре. Не треба ни око тога да се задржавам како је поп наврат-нанос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. - Све то само би развлачило приповјетку, и све то само би онај разумио који је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој младости морао оставити свој завичај. А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде.

Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно. Што прође, чини се да је малочас било, само у будућности види вјечност срце које чека. Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да дочека. Али нема више туге. Разведрила су се лица и некаква неспокојна радост озарила и увело попово лице. Ударише врућине. Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару. Једног дана и кум Нинко сједе на кола, па у име Бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: - Похитај, не задржавај се!

Марина соба као рај. Прозори закићени липовим гранама, под гредице подвучени струкови босиљка. На пећи, свакојака цвијећа; нова шареница прострта по постељи. И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.

Боже, кад она дође!

Поп ван себе од радости. - Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку. Жена пуна кућа, па се само вајкају:

"Леле мене, како је дијете ислабило!"

- А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! - Па гурај дјетету колача и друге понуде у руке и у уста.

А на њој слаба промјена. Само што је мало порасла и што је блеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.

А она не зна шта да ради. Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси! Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама. Онда скочи, трчи у кухињу и тјера Иконију да јој прича којешта. Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб или како сусјед Дерић прави страшило за птице. Па онда хајд Нинковој или Глувићевој кући. А они као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.

Тако она весели попа и село. Ишла је с попом и владици. Била је у школи. Па послије опет је с дјевојчицама на игри или на раду. Све се боље уобљавају обрашчићи и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул и док кум Нинко не запреже коње да води душу села из села.

Кад по други пут оде, пође све по старом. Наново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо у коме вели: "Слатки бабо! Хоће срце да ми пукне што ти не могу доћи. Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат гдје се говори само француски. Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући. Веле: морам учити француски да стигнем друге, итд.". Можете мислити како нам је било! Али шта ћемо? Попу не смијеш ни поменути да устане око владике не би ли је он како истргнуо отуд и добавио нама, ма на недјељу дана. То би њега сиромаха, само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио. Покуњисмо се, па ћутасмо.

Претурисмо још годину дана преко главе. Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа код које је Мара у Беч, па хоће и њу да поведе. Владичина је воља да дијете, прије него се сасвим врати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прилика. Попу је каза "Стрпи се, оче, још годину дана! Нека дијете прође свијета послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!" Тако опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце.

Међутим, мијења се штошта у селу, - вријеме чини своје: Наш стари учитељ остави нас - оде, сиромах, на пут на који се иде затворених очију. Бог да му душу прости! Жао нам га је било. Био је, сиромах, некако прирастао за село. Лијепо смо га сахранили. Послије распустисмо дјецу, а школу затворисмо.

Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља. Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он им утврдо обећа. Сиромах покојни учитељ, чисто нам је..., баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је, Боже, прости, стајао на путу.

Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали.

III

Бјеше недјеља послије подне. Народ се искупио код записа Изнијели један сто из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико троногих столица. Засјели старији људи и поп, па разговарају о овом и о оном, а младеж се игра и весели.

А друмом за наше село иду једна кола, и у њима један господин човјек. Чудан мало на поглед. На глави му широк сламни шешир с црвеном траком. Испод шешира смеђа коса пали на чело. Густе обрве готово се састају, а међ' њима једна дубока бора која се ни онда не изједначи кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела. Мора бити да се с њом родио. Чудно она одскаче на младом лицу усред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растресени и шири него под самим ноздрвама. Доња му је усна мало висила, а горња је мало уздигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо. Лице му је поблиједо, ал' не мршаво, а велике смеђе очи допола затворене, жмире и увијек гледају на страну. Има му двадесет и двије до три године.

Ништа не говори с кочијашем. Пуши цигару иза цигаре. Гледа око себе и као да није весео. А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је јер увијек изгледа мргодан и зловољан.

Иде он у наше село и ено га гдје уђе. Хајд', хајд', па право у народ. Уставише се кола. Гледамо ми ко ће то бити.

Господин човјек неспретно скочи с кола, па тромо и као да је богзна како уморан приђе столу гдје је и поп сједио. Не назва Бога, само мало климну главом:

- Је ли овдје кмет?

Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо. Кмет скочи:

- Ја сам, господине!

Господин човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.

- Жив био, сине! - рече поп.

Ал' господин дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала, и брзо трже руку назад. Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубље дође.

Онда се опет лијевим раменом окрете кмету:

- Гдје је овдје школа?

- Ту је, господине, одмах до цркве.

- Води ме! - рече господин човјек.

- Затворена је.

- А ти је отвори! Ја сам наименован за учитеља у овом селу.

Гле!..: Нов учитељ!... Како то?

Поп се исправи па га стаде гледати. И ми се ослободисмо Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, ал' он не хтједе сјести већ опет вели кмету:

- Дела брже, уморан сам. Отвори школу и пошљи ми фамилијаза.

- Сједи, човјече! - рече ослобођен кмет. - Није сабља за вратом.

Учитељ се насмија, ал' само лијевим крајем уста, и лијево око сасвијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмета у опанке, па онда у капу:

- Нећу, - вели - хајде ме води!

- Ама сједи да пијеш штогод! - рече кмет.

- Нећу ништа, - рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње - води ме! Кмет оде с њиме.

- Какво је ово чудо? - рече Остоја Перушевић. - Јал' је нешто превећ мудро, јал' је сасвијем лудо!

Сељаци слегоше раменима и, сами не знајући зашто, дадоше се у некакву тамну слутњу.

Другога дана изишао учитељ у механу. Сједне сам, намргоди се, па ћути. Поручи штогод да једе, па опет у школу. Дјеце није било, јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста не хтјесмо сазивати дјеце.

Попа се клони да је чудо. Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио. Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу. Јес', ал' учитеља нема! Послије службе дигне се поп да види да учитељ није што болестан. Кад уђе у собу, а он лежи на кревету који је начињен од кухињских врата под која је подметнуо на четири краја по пет-шест цигала. На ногама му панталоне, а горе само кошуља. Босоног лежи и чита некакву купусару.

- Помози Бог! - рече поп.

Учитељ занесе објема ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет. Тури кажипрст у књигу, па је метну у крило. Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.

- А камо се ти, учитељу? - рече поп.

- Ево ме!

_ Знам! А камо те у цркву да пјеваш?

- Нијесам пијан да пјевам!

Поп устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.

- Шта ме гледаш?

- Ништа! - вели поп. - У цркви се пјесмом слави име божје.

- Па кад ти се слави, а ти га слави! А мене немој дирати! Видиш да радим!

Па опет се извали на кревет и отвори књигу. Поп се прекрсти, па натрашке изиђе из собе.

Одатле оде полако кући. Сељацима не рече ништа. Сам се даде у неке мисли.

Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир. И учитељ, чим види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље.

Ко зна зашто он тако чини? Ко зна шта је поп о њему мислио?

И тако се учитељ осами. У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио. Кад видје да му и оно мало, што овда-онда проговори, нико не разумије, он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодно оде.

Једанпут иде он полако поред ковачнице. Ковач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па дува. Наспрам тих врата друга су, те се тако игра вјетар кроз ковачницу и хлади знојава ковача.

Кад учитељ дође напоред њега, а он се окрете:

- А што си ти, море, стао ту?

- Што сам уморан - рече ковач.

- Знам, а што си стао на промаху?

- А?

- Што си, велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?

- 'Вако ја кад се ознојим! Станем на вјетар, па чисто забрекнем. Па кад послије опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.

Учитељ се насмија. Онако: једним крајем уста и једним оком. Погледа ковача још једанпут, не рече му ништа. Само се сави у струку и оде даље.

Други пут Павао Дерић води волове с празним колима. Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљути, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.

А тек учитељ пред њега као какав капетан.

- А што - вели - бијеш ту марву?

- Ја шта ћу кад неће да иде?

- А што је не храниш добро, па би ишла?

Павао исколачи очи:

- Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова? Па да га не бијем! - Па опет: пљус!

- Гори си од те марве! - рече учитељ. Павао се испријечи:

- Немој-де ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла! Знам ја тебе добро који си ти!

Учитељ зачкиљи очима:

- А који сам ја?

- Чивутин - рече Павао. - Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш. Не знам само чивутскога закона.

Ту он још љуће одадре дешњака. Волови уједанпут потрчаше. Павао се дохвати за стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека, окренув се учитељу, викну: - Упамти-де ти, учитељу, коме си казао да је марва!

Сељаци су видјели, истина, да је овај учитељ сасвијем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили. Особито га је то црнило што га поп ама ни у уста не узима.

Нико се није с њим дружио осим једног Јеротија Ковачевића који га је заклањао и бранио. Тај је Јеротије чак и ишао њему. Шта су њих двојица говорили, то се не зна. Једанпут довуче Јеротије американски плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио. Ал' кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле као да је од леда. Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи којеко ко није ни орао, ни копао. Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.

Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији Једно вече писао је неком своме другу " ... Бош посла! У роду се не може ништа учинити. Заузимајући се за њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!... Овдје су сви моји покушаји јалово испали. Народ је глуп и затуцан! Имају једног попенду, који је још с два-три капиталиста притиснуо пола села, а све благочастивим намјештањем. Он с овим капиталистима експлоатише сељака - подржава га све јаче у глупости -, а сам ништа не ради!... Хоћу да пресвиснем гледајући ову неправду!...

IV

Већ се приближаваше Петровдан. Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола. Али дође и Петровдан, а писма од ње нема. Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама. Ја сам био с Радојом Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ. Већ се хвата мрак. У даљини опазисмо нека кола. Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да дозна ко је. Уједанпут пљесну рукама:

- Мара!

- Мара! - гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.

Радоје опали из двоцијевке. Поп гологлав потрча пред кола која се уставише, раширио руке и рида, вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.

Мара бјеше сама у зачељу. Брзо устаде, лијевом руком покупи хаљине, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.

Поп је ухвати објема рукама за главу, па је љуби у чело, а нама иду сузе. Поздравља се она с нама, - каква је, једва да је познаш! А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени. Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој кући. Поп од радости ни говори, ни ромори, сам брише очи, и тек постарији људи што је поштогод припитају, а млађима се чисто везао језик. Није шала, као кака госпођа! Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...

Сутрадан устала она, стала на врата па гледа. Поп је већ давно био у градини и сваки час се враћа да види је ли Мара устала. Пред зору је била лака киша. Земља бјеше свуда влажна а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па са обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви. На букви кликће дјетлић, а с ораха му се одзива жуња Сунце блиста, а облаци се разилазе.

Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом. Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима.

- А што си ми се замислила, голубице? - рече Иконија. Мара још дубље повуче пару:

- Ништа! - рече, а поглед јој упрт у даљину. - Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!

Иконија јој завири у очи, па онда погледа на страну куда Марине очи бјеху управљене.

- Дуд? - рече она.

- Шта?

- Гледаш у дуд?

Мара се слабо насмјехну:

- У дуд и свуда! - Па замишљено настави: - Чисто сам гладна овога ваздуха.

- Е, печем ја кафу за тебе - рече Иконија. - Знам ја, ти си се поварошанчила. Волиш ти бијелу кафу!

Уто дође и поп из градине. Његово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час по виси капљица којим душа роси кад јој се мркне и кад свањује.

А кроз летве од чардака у сусједној авлији цакли се једно око. Тај је чардак Ненада Ђерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу. Онај исти коме учитељ рече да је марва.

Сједе поп с Маром за сто под орахом. Иконија донесе бијелу кафу.

Поп не скида с ње очију.

- Шта си радила, сине, откад си устала?

Мара узви обрвице. Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом.

- Гледала сам природу - рече она безазлено.

Поп протури прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипрста и састави им врхове, па тако склопљене руке положи на сто. Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо.

- Природу! - рече он замишљено. - Да! Тој сам се мисли и сам поклонио! Велика је то књига! Ко њу чита, тај се ближи Богу!

Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.

Дани измичу. Мара је цар села. Свакоме су пуна уста. Нада да ће нам она бити кад - тад учитељ заносила нас је све. А она хода по пољу. Замишљена је, - али јој је јасно лице. Није то туга, ни брига, што занима њену душу.

То је она сентименталност, ваљада својствена њеним годинама и школи коју је учила. Ходећи тако састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али послије се већ навикла.

Тако је то ишло мјесец дана. У то доба Мара поста још замишљенија. Чудновато се поче понашати.

Сједи неки пут с нама. Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: - Треба радити! - па нас остави, а ми блејимо за њом.

Или дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се одједанпут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.

Или хода по пољу. Запјева славуј поистиха, па крепко, милостивно и ситно весело као сватовска пјесма, па тужно као опијело. А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку. Онда уједанпут тресне ножицом и уздигне главу:

- Luscinia philomela! Па шта? - Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић који је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом превијала. Гледа листиће и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: - Plantago lanceolata - проста ствар!

Неки пут, опет стоји сама у соби. Нешто се страшно бори самом собом. Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет уједанпут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.

Сјела једном под орах. Плете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очице и чита, не престаје. А на откосу више ње стоји млад човјек. Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу. Или извади двојнице, дува у њих, и њихов јасан писак тужно плива зраком. Није то позната пјесма, није ни игра - ко ће га знати шта је то! Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа. Подилази му крв на очи, оне су влажне и лице гори као у грозници.

А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота. Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака. Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика, у дугим хаљинама; корача плоту, и дуго и тихо шапућу. Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак.

- Не знам просто шта да радим! - говори слика из авлије.

- Остани! - вели слика са улице.

- Одмах си се расрдио!

- Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! Ја хоћу рад! Или ме волиш или не волиш! Једно или друго! Нећу тањир од два лица. Не волим људе који што хоће не могу, а што могу неће. Или - или... Видим све. Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку.

Ноћ је била црна као мало која њена друга. Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму. Пси подвијају реп па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: "О твоју главу!" па опет спава.

На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.

У тај пар из школске авлије изиђоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.

Павао опали из пиштоља, а запаљена се сукија устави пред "колском стрехом, а у врапчјем гнијезду.

Кола пођоше још брже. Из сусједне авлије испаде с малом пуком старац Матија Денадић који је, веле, још под Милошем ратовао.

У помоћ! - викну Павао потрчавши њему.

- Шта је?

- Побјеже учитељ!

- Бестрага му глава! Шта дижеш вику? - рече бунован Матија. Павао му приђе и шану још нешто. Матија опали и сам из пиштоља:

-У помоћ, браћо, поведе се робље! Поп се пробуди, па уплашен потрча прво у Марину собу:

- Устај, сине, некаква буна!

Али из Марина кревета нико се не одазва.

Поп приђе кревету и пипаше по њему да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.

Он истрча напоље. Већ се бјеше прикупило нешто сељака. Некакав страх беше обузео попа, да се једва држаше на ногама.

Аксентије Смиљанић позна га у мраку.

- Побјеже! - рече он.

- Ко?

- Учитељ!

Поп дахну душом.

- Срећан му пут!

- Шта? - рече Аксентије. - А Мара?

- А?

- И она с њим!

Поп се занесе, а и да падне наузнак, а сељаци га прихватише.

У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!

- Сједајте! - викну он. - Сад ћемо га ухватити! Двојица-тројица метнуше попа у кола. Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.

За њима пристадоше још неколико кола.

Народ се искупио. Чудно да млађи људи, ма колико да вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и да није старијих људи, не би можда ни у потјеру ишли. Али старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села. Кмет се помамио.

- Живог или мртвог! - дере се он - живог или мртвог моја глава цареву плаћа!

И учас, као неким чудом, сви неодољиво зажељеше ухватити учитеља и отети му Мару. Граја се дигла и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором. Неколико коњаника пролетјеше као стријела. И ја се стрпах у једна кола. Изиђосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.

Дођосмо већ у прво село.

Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? - нико нам ништа не умједе казати.

- Отишли су преко јаруге! - викну гомила, и све наже, као јатo чворака, натраг.

- Овуда! Овуда ћемо га пресрести!

Звркте кола и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плoче.

Ал' да се удари путем на јаругу, морали смо се вратити до близу самог села. Кад се опет примакосмо, чусмо поново пушке у нашем селу и видјесмо како се црвени небо.

- У село! У село! - чу се са свих страна.

И све груну опет Зебићевим шором. Кроза село лете људи и вичу: "Ватра!", "Ватра!", "Изгорје школа!", "Изгорје црква!". Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.

Кад стигосмо пред школу, а она гори увелике. Црква, хвала Богу, још здрава, читава, само што вјетар износи пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.

Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи напоље као момак од двадесет година. У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе. Било нас је који смо помислили да је помјерио памећу.

- Воду! - дрекну он.

-Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен. Али он још – хукну сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо. Шљеме бјеше све у пламену. Пуцају рогови и греде, већ је таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана. Уједанпут загрмје попов глас:

- Икона! Икона!

Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.

Поп полетје на један прозор. Двојица га дохватише за мишке, али се он трже и ускочи унутра.

У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак. Дим се сави. Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи. Ми више не виђесмо попа.

Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата. Она одлетјеше и ми угледасмо попа у пламену. Држи икону и дигао је више главе.

Нама жива срца попуцаше. Престравили се, па заборавили и да гасимо. А он стоји. Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрила прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: " ... первје бо пришел јеси, светитељу Саво"...

Нинко цикну као гуја кад угледа попа:

- Спасавајте кума, ако ћемо сви изгинути! - Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној греди од тавана. Греда с праском паде посред собе између двије скамије, варнице посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.

- Додајте ми добар котао пун воде! - дераше се Нинко.

Додаше му.

Он дохвати котао објеручке. Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто. Врба пуче, а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто. Чвркну вода, а дим се склупча. У соби се ништа више не виђаше од дима.

Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.

Мало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како прескочи преко греде која се пушаше на патосу, па пође вратима

- Воду на врата! Обарајте греде! - чује се дрека са свих страна читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.

Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазовић који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку. Поп преко прага, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку. Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе. Сасусмо чабар воде на њега и греду и извадисмо га испод ње. У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу и све се начини као велико огњиште. Однијесмо попа његовој кући. Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве. Још је дисао. Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет. Он се није разбирао. Кмет викну скупљеном народу:

- Добар кочијаш по доктора, а добар катана по владику!

Двоја-троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух.

Онда се спусти грозна киша. Из грдне гомиле жеравице, гдје је била школа, сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаше. Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.

Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.

Погледа око себе:

- Гдје је икона? Ми му показасмо.

- Метните ми овдје! - Он показа руком на прси, и ми положисмо икону.

Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:

- Како си, оче?

Поп се трже и обрте очи на ону страну гдје владика стајаше.

- Шта те боли? - рече владика.

Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце.

- Овдје!

-Доктор приђе, обрташе га, јадника, и овамо и онамо. Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:

- Боли ли те? Осјећаш ли штогод? поп слабо одговара:

- Не!

- Боли ли те ма штогод? - рече доктор.

- Овдје! - рече поп и метну руку опет на срце.

Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици напољу рече:

- Не може ништа бити. Пукла му је кичма!

Он оде, а владика се врати у собу.

- Оче, - рече владика - желиш ли штогод?

- Да се исповједим! - рече поп.

Владика се забезекну:

- А какав тебе гријех мори?

Поп слабо махну руком, као да му приђемо. Владика сједи на столицу до кревета, а ми се искупили унаоколо.

Слабим гласом поче поп:

- Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?

- Сјећам.

- Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?

- Сјећам!

- Чуј ме, оче владико, и ви браћо! Ја изгубих душу што нијесам учио школе. Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човјек.

- Како то, оче? - рече владика.

- Тако, оче владико! Ја затварам очи, а дивно видим да је други свијет настао. Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити. Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја, прост човјек, смијем ударити на науку! Немој, оче владико, држати више простих попова као ја што сам... што сам био... - Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:

- Ни ви, браћо, узимати попа који није учеван. Школу одмах зидајте и дјецу учите... Настаје други свијет! Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде:

- А њој..., њој опростите!... Није она крива ..., ја сам. У тај пар чу се напољу врисак и врата се нагло отворише.

На прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа

Ми се склонисмо, а као да нас пушка посред срца удари. Она корачи једанпут, па паде на кољена. Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.

Поп се уздрхта, а сузе му ударише. Он мрдну једним прстом. Ми је прихватисмо и приведосмо кревету.

- Још ближе! - шану поп.

Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе ни руку с очију.

Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе. Послије још потури руку под уста. Она је дохвати објеручке и обли сузама. Осмијех заигра на попову лицу. Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа.

- Служи овоме! - рече поп, а очима показа на светога Саву који му је лежао на прсима.

Опет жељно гледа њено болно лице. Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:

- Сад ми је сасвим добро! Сад ме ништа више не боли! То бјеше пошљедња његова ријеч.

Прошло је од то доба досад шест година. Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући. При свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз моје село. На пошљедњој станици добијем новог коморџију, неког Илију Теовиловића, мога сељака.

Кажем му се.

Много смо штошта говорили. Већ се примицасмо селу. Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно упитам:

- Шта је, богати... - хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: - шта је, богати, с Паваом Ђерићем?

- Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгоре, нестало. Нијесмо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.

Кад јуче идосмо у варош по требовање а наш комисар донесе ине па нам прочита: "Погинули при освајању шанца на Горици, 29 декембра 1877, тај и тај, тај и тај, тај и тај", па онда рече и: Павао, Ђерић, поручник!

- Одакле је? - викнусмо ми сви. Он прочита наше село.

- Бог да му душу прости!

- А... онај..., ваш учитељ? Чусте ли што за њега?

- Е кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу учитељ, веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире. Остоја богословац прича да се сад раставља с том женом, Јер га она тужи да је бије и злоставља. Неће он, сељаче, никад среће имати!

Уђосмо већ у село. Успомене навалише и притискоше ми груди.

- Лакше, Илија, лакше, још лакше! Затегни узде. Ходом прођосмо поред нове, велике, зидане школе. Баш звоњаше на вечерњу. Кроз прозор угледах ђачиће: устали на ноге, па читају молитву. Пред њима стоји једна женска. Упрла поглед у светога Саву, онога истог који је у старој школи стајао. Познао сам је.

У мају 1879.