Шах и песник
ПЕРСИЈСКА ПРИЧА
„Коме Алах круну даде,
Том и срца даде мах, —
Чуј, песниче, песму саде,
Што испева силни шах.
Од санова душе своје
Ја тај венац вешто свих,
А све небо дивне боје
У звучни сам унô стих..."
И песник је слушô немо,
Што шах чита њему сâм;
Није зево, није дремô,
Ал' је био као кам.
А кад песма стиже крају,
Тад се његов зачу глас:
„Ја не пузим никад сјају,
Честит ми је живот вâс.
Хоћеш суда твоме делу
Да убоги песник да:
Ни дувана лулу целу
Не вреди ти песма та.
Лепих речи има пуно,
Има мисли читав ред;
Ал' за срце, светла круно,
Не приања, већ је лед".
А шах скочи, ногом лупи,
Затим пљеска длан о длан;
Па кад слуга на то ступи,
Он загрми бесом пјан:
„Ко копитом радо бије,
Магарац је, тако мним;
А за таквог дворац није,
Него штала. Тамо с њим!"
И би тако. Песник смели
Сад у штали каје грех,
Ал' ништа га то не цвели,
Па ни слугу мукли смех.
А за ово време цело
Шаха мори славе моћ;
Измислио ново дело
И пише га дан и ноћ...
Сад песника опет зове,
Кад са радом готов би:
„Ево моје песме нове,
Да сад видим, шта знаш ти?
Шта је муња бурног неба,
Шта је оркан, шта је гром?
Моћ, што море усколеба,
У духу ћеш наћи мом!"
И песник је слушо немô,
Што му чита светли шах;
Ал' већ сад је само дремо,
И зевао на сав мах.
А кад песма крају дође,
Тад се зачу уздах бôн,
И вратима песник пође,
И за кваку маши он...
„Стан', песниче!.. Кам' ћеш, је ли?
Суд твој хоћу ја да знам!"
„У шталу ћу," песник вели,
„Кад већ морам, идем сам!.."
Насмеја се владар гласно
На његове речи те:
„Да си луда, видим јасно,
Ал' си поштен, — праштам све!"
