Шаран/2

ПРИЗОР ДРУГИ

ПРИЗОР ДРУГИ

ПАНТА (улази с ашовом у руци): Кажем ја, не сади овде лукац, овде је лане кромпир био, неће ваљати, ајак, жена не слуша! Па, ето, шта је изникло! Та није ни лукац већ арпаџик. Нећу ни семена извадити! Та нећу ти слушати жене да јој је звезда Даница на челу! Право је казао стари Грк-Дуза: у жене је дуга коса, ал' у глави — ни а! Та ја сам читао старе књиге, старе вилозове, па ниједан жени не верује. Што је год било покора, све је са жена, ал' паметно што, то нити сам за коју чуо нити видео. Човек ти је тек човек! Та само кад помислим: Ко је изумео димшић? Човек! Ко пише књиге и календаре? Човек! Ко води војску? Ко прави сатове? Ко зида ћуприје, градове? Ко лије топове? Све човек, па човек! А жена, жалосна јој мајка! Ху, та само једну да видим која је што измудрила, ил' изумела, или се чему досетила, да чујем само паметне речи од које, да се чему довије, да што измудри, ајак — окрени је овамо, обрни је онамо, где пала, ту и остала. Ето, на пример, ја — како ми је Бог разума дао, како сам силне календаре проучио — куд бих ја могао дотерати да не морам ваздан слушати женино ачење и дедачење. Хоће нешто и она да зна — а кад тамо, а оно мућак! Ал' мој ће Станко у богословију, па таки у манастир. Ту нема кецеља и машлија, ту може човек шта урадити, може се баш и прославити. (Копа.) Дед' да ја ово мало докопам док сам са̑м, јер после, гле, богами, ево је!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 120 година.