Четири песме калифе Абу-Ел-Рахмана
| Четири песме калифе Абу-Ел-Рахмана Писац: Војислав Илић |
Кад је Абдала—бен-Али, за љубав калифског трона,
На ужас Азије целе и древног Вавилона,
Потомке Омајида на гозби поклати дао,
Од страшног његовог ножа један је умаћи знао.
Омајид Абу-ел-Рахман млади склони се од ове беде,
Јер још у очи гозбе на бесна парипа седе
И парип кô стрела нàже у таму вечери влажне,
Мрсећи помамно гриву и ноздре ширећи снажне.
Под чудним и жарким небом, где варош Кордовацвета,
Јуначки Омајид—Рахман искрсну једнога лета.
Мухамеданске Мавре он живо скупљати пође,
Обори калифат стари и на трон кордовски дође.
За мудре његове владе процвета Кордова славна,
Да јој ни древни Багдад ни Гасна не беше равна.
Царици Шпаније плодне синуше велики дани!
Шарене, богате лађе и силни каравани
На њене базаре многе стизаху свакога дана
Из Андалузије даљне и жарких афричких страна.
Природа оживе чисто под руком уметних Мавра,
У врт се претвори варош, обала и Алгавра,
Са песмом иђаше ратар кроз гору и поље цветно,
И све што бага хвали, весело беше и сретно.
Но Рахман не беше срећан. Делећи радости свима
Он није могао често да радост подели с њима;
Јер спомен на мрачну прошлост њега је мучила често,
И он је тражио тада угодно и мирно место,
Да души олакша само. Са хума, обраслог травом,
У врту расла је палма са својом лиснатом главом,
Њу је калифа Рахман бежећи понео собом,
Када га Абасиди хтедоше венчати с гробом.
Под њом је калифа нежни, уморан од дневна рада,
Сањао завичај мили и своја времена млада:
У једноликоме шуму широких палмових грана
Он је слушао поздрав младости и цветних страна,
Где плави Еуфрат тече. И тако, у ноћи касне,
Он песме певаше ове, уз удар сантуре гласне.
Када сам прошлога лета за топлу Африку ишô
И узгред Кордову, Кадикс и прибрежја обишô
Случајно и ове песме набавим на путу тада,
И ја их преведем с пажњом и, ево, штампам их сада.
I
ЗАВИЧАЈ
Кад поноћни поветарац пирне
и с Алгавре мирисе донесе,
Усред мрака и поноћи мирне
Мисао ме у прошлост однесе.
И ја сањам опустеле дворе,
Где детињство сахрањено спава,
Где спокојно Арављанско море
У даљине неме ишчезава.
Тамо мирта у вечери касне
Слатким шŷмом о љубави збори
Песма грми уз сантуре гласне,
И усклик се по пустињи хори.
Ту источник хладном струјом тече,
И ружица сладосно мирише,
И пурпуром украшено вече
Благим миром и топлином дише. дише.
Мила поља и долине цветне,
Божје сунце нек вас вечно краси,
И да, штедро, никад се не гаси
Над пољима Арабије сретне!
II
НА ОАЗИ
Жарко је приспело подне. И путник, с богатом робом,
Из древне Басоре иде, водећи караван собом.
Под сенком палмових грана он благог одмора тражи,
И струјом валова бистрих поји се и тело снажи.
И хладни вâли га крепе.
Па затим караван скупља и жури свештеној Меки
И с њиме ишчезне тихо, при јасној звонаца звеки,
У мору пешчане степе...
И ја сам туђинац, путник, што сморен по песку блуди,
Ал' нигде кладенца бистрог, да њиме освежим груди.
Пророк је, у гневу своме, вихором засуо стазе,
Да моје уморне ноге по вечној пустињи газе.
III
ОБЛАЦИМА
Облаци, облаци одакле летите
По лазуру чистом, без пута и стазе,
По бескрајном мору без конца и трага,
Где ни палме нема ни травне оазе?
У вечноме ходу шар огњеног сунца
Нежно вас облачи у пурпурну ризу;
Ил' појили росом висове Ливанске,
Ил' шумно падали у Кедронску низу
Вама је свеједно. Без цели и пута,
Од постанка свога па до свога краја,
Ви, вечито хладни, путујете мирно
Без цели, без бола и без завичаја.
Ал' ја, вечно Тужан, дижем своје очи,
Кад се данак смири и сунце угаси,
Кад ноћ тавна падне над пустом Алхазром,
И суморну поноћ јеина огласи.
Отаџбина моја далеко почива,
Моју нежну тугу само суза вида,
А племена моја у пустињи беже
Од крвавог ножа страшних Абасида.
IV
ПАЛМА
У Алхазарскоме врту висока палма се диже
Из мога завичаја. У жарки летњи дан
С Алгавре прохладни ветар лелуја њезине гране,
И она снева сан:
Под њеним кореном слатким пустињски источник
Шуми
Око ње пешчано море и жубор кладенца чиста,
Поклоник пролази туда и струју ледену пије,
И џигит npoлeћe с коњем, и бели башлик се вије,
И копље Високо блиста
А деца севера тавног, журећи на базар шумни,
с мазгама пролазе туда тражећи добити своје;
о, они не појме сладост чудесних санова твојих,
Сирото дрво моје!
*
Столећа древна су прошла од Рахманове владе:
Боабдил побеђен беше, и славна Кордова паде.
Под арагонским мачем јекнуше дубраве родне,
И пожар обузе села, вароши и земље плодне,
Бришући спомене древне. Но тужне песмице ове
Нађоше у једном двору, Алхазра који се зове,
За владе Манојла Сретног, и њих су на јавност дале
Две старе, учене куће Переса и Гонзале
И њих су певали тада веслари шпањолски тужно
У тихе, звездане ноћи бијући веслима дружно.
22. фебруар 1890.
Извори
уреди- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 160-164, 2. књига, Вук Караџић, Београд.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.
|