Чежња
У старо древно доба живљаше рибар неки
Крај пустих обала Нарба.
Он бјеше врло млад.
Самац у тешком чуну лутô је по ријеци
И риболов је био једини његов рад.
Он никад није знао за боле и за тугу,
Нит је од своје среће познавô срећу другу;
Бјеше кô лептир лаки,
што слатки живот пије
И своју ведру душу на јарком сунцу грије.
Но једно вече, када
Забаци мреже танке, весô и раздраган,
Божанско дјевојче једно из вала изрони тада
Златно кô мајски дан.
Сребрним, звонким гласом,
док јасна блиста луна,
Зваше га она себи, слатког заноса пуна,
Нудећ´ му пољуб свој.
Но, он је прикован гледô,
без даха и без збора,
Кô у сну једном дугом, у плаве очи јој,
Док ватрен, огроман мјесец диже се иза гора,
И расипље по води свој хладни, сањиви сјај.
У томе часу, озго, с подножја голих брда,
Куда се чује звонце бијелих, рунатих крдâ,
Зовну га сестра мала. Он се прену и у час тај
Божанска слика мину и он дубоко тада
У своме срцу позна тугу и терет јада
И први бол и вај.
Тужније мјесец плану, зајеца славуј неђе
И свуда у часу томе нијема туга пређе,
Кô да је све у болу плакало у тој ноћи
С рибаром у самоћи.
Од чудне вечери ове његово срце гори
У чежњи и у болу, и јад му душу мори,
И када прозирно небо
у тихој бешумној ноћи
Просипље свјетлост хладну,
он, нијем, у самоћи,
Од дуге чежње гине
И сања, дуго сања и зове из дубине
Лијепо, златно чедо, божански и драги лик.
Ал' заман. Ријека хладна
никад га чула није. –
Ах, јадно, несретно момче,
кô тешки мученик,
Он отров чежње пије,
Он љуби обману пусту
и празан призрак њен, –
Он љуби лажну сјен.
*
Љубити чега нема, ох, то је тако чудно!
Да ли је љубав срећа, када је јава све?!
Или је чежња срећа, у којој срце будно
Живећи умире?...
