Црногорка
Ја да сам ловор, у те кршне стране,
Врхове не бих диз'о сунцу врелу,
Но круну своју, своје шумне гране,
Приклонио бих, сестро, твоме челу!
Мени си виша од орла кад лети!
Јер твоја дјела дигоше те вису.
Срце је твоје један олтар свети
Кога гријеси порушили нису.
Љубав је твоја непрегледно море,
Њим појиш родни крш и ове горе,
Које нам крвник вјековима хара.
И док твој пламен гори пред Олтаром,
Вјерујем, да ће у Призрену старом
Синути престо будућег нам цара!...