5
Цар Лазар и војвода Милош
(Из Херцеговине)
Вино пије славан цар Лазаре
У Крушеву на бијелој кули,
А до њега сва српска господа:
С десне стране стари Југ-Богдане,
А до њега девет Југовића,
А с лијеве Вуче Бранковићу
И до њега седам Бранковића,
До њих сједи тридесет војвода,
Назад стоји војвода Милоше.
Кад се царе напојио вина,
Запјевао славан цар Лазаре,
Добро пјева танко гласовито,
Гледала га сва господа редом,
Нико цару отпјеват' не смије,
Осим један војвода Милоше,
Он запјева танко гласовито,
А завика Вуче Бранковићу:
„Види царе, твоје старе слуге!
„Нико теби отпјевати не смје.
„Осим Милош у цареву двору;
„Ако ћеш ти мене послушати,
„Ти ћеш њега сутра објесити
„У Крушеву пред бијелом црквом.“
Кад то дочу славан цар Лазаре,
У пјаности јемин учинио:
„Држ'те сада, моја ђецо драга!
„Савежите мога противника,
„Сутра ћемо њега објесити.“
Савезаше војводу Милоша,
Одведоше коњма у подруме.
Кад то дочу царица госпођа,
Оде право славном цар-Лазару:
„Молим ти се, славни господару!
„Поклони му живот на мејдану!
„Ако ли га поклонити не ћеш,
„Немој њега овђе објесити,
„Већ га води доље Милошеву,
„Онђе му се задужбина гради,
„Објеси га пред бијелом црквом.“
Госпођу је царе послушао,
Одведоше војводу Милоша.
Кад дођоше доље Молошеву,
Кад, то, прави до триста мајстора
И пред њима Раде неимаре,
Кад виђеше славна цар-Лазара,
И за њиме седам Бранковића,
Они воде свезана Милоша,
Све из руке брадве потурише,
А са главе капе укидоше,
Ударише тридест метанија,
Док цареву пољубише руку,
Онда царе стаде бесједити:
„Послушајте, до триста мајстора!
„Чудне грађе, чудне грађевине!
„Чија ће то бити задужбина?“
Проговара Раде неимаре:
„Господаре, славан цар Лазаре!
„Задужбина војводе Милоша,
„Ев' имаде три године дана
„Од кад правим ову задужбину,
„Све нам Милош замедију плаћа.“
Онда царе стаде бесједити:
„Слуго моја, војвода Милоше!
„Поклони ми ову задужбину,
„Ја ћу теби живот поклонити.“
А Милош му тихо одговара:
„Господаре, славан цар-Лазаре!
„Господар си од живота мога,
„А нијеси ни од чије душе,
„Имаш блага прави задужбину.“
Онда царе стаде бесједити:
„Држ'те саде, да га објесимо!“
Заплакаше до триста мајстора:
„Господине, славни цар Лазаре!
„Немој њега овђе објесити,
„Поклони му живот на мејдану;
„Кад ми ову направимо цркву,
„Ко ће нама замедију платит”!
„Ако нам га поклонити не ћеш,
„Води њега на Шарган планину,
„Онђе ћете њега објесити,
„Да његове смрти не видимо.“
Цар послуша млада неимара.
Одведе га на Шарган планину,
Кад изиђе на Шарган планину,
Ту нађоше три воде студене,
Три корита од сухога злата,
И три чесме од срме жежене,
И на њима три драга камена,
Ту се виде напојити овце
У сред ноћи, како у сред дана.
Код њих сједе тридесет Бугара,
Кад виђеше славна цар-Лазара,
Од земљице на ноге скочишe,
А са главе каше укидоше,
Учинише тридест метанија,
Док цареву пољубише руку;
Онда царе сједе бесједити:
„Ђецо моја, тридесет Бугара!
„Чија ј' ово овде грађевина?
„Чија ли је стара задужбина?“
Одговара тридесет чобана:
„Господине, славан цар-Лазаре!
„Задужбина војводе Милоша,
„У наске је безводна планина,
„Док нам није чесме направио,
„Ми ниjeсмо могли појит' овце,
„У нас има три хиљаде брава,
„Па направи сребрна корита
„И на њима чесме позлаћене,
„На чесмама три драга камена,
„Сад се виде напојити овце,
„У сред ноћи, како у сред дана.“
Онда царе сједе бесједити:
„Слуго моја, војвода Милоше!
„Поклони ми ове задужбине,
„Ја ћу теби живот поклонити.“
Милош цару тихо одговара:
„Господине, славан цар Лазаре!
„Господар си од живота мога,
„А нијеси ни од чије душе,
„Имаш блага, прави задужбине.“
Ту се царе врло расpдио:
„Држ'те саде, да га објесимо.“
А заплака тридесет чобана:
„Господине, славан цар Лазаре!
„Поклони нам војводу Милоша,
„Ево теби хиљаду оваца,
„Ако ли га поклонити не ћеш,
„Води њега до Будима града,
„Онђе ћете њега објесити,
„Ђено наши не долазе људи,
„Да његове смрти не видимо.“
А кад зачу славан цар Лазаре,
Одведе га до Будима града,
Кад дођоше будимској царини,
Док нађоше триста ђеце младе,
Триста ђеце, триста сирочади,
Од љешника купе направили,
Купају се ђеца на царини,
Њима царе божју помоћ виче,
А ђеца му здравље прихватила,
А на цара не окрећу главе,
Јер не знаду, ко је ни како је.
Кад виђеше војводу Милоша,
Сви са главе капе укидоше:
„Благо нама до бога милога!
„Ево нама нашег господара,
„Кад год је он нама долазио,
„Вазда нас је добро даровао.“
А кад зачу славан цар Лазаре,
Он заплака сузам' од очију:
„Боже мили, чуда великога?
„У Милоша доста пријатеља
„По свијету на четири стране.“ 155
А завика три ста сирочади:
„Господине, славан цар-Лазаре
„Ти опрости Милошеве руке,
„Да нас луде дарује у руке.“
Цар на млађе сpклет учинио, 160
Те Милошу опростише руке.
Кад се Милош руку добавио,
Он завуче у џепове руке,
Пак извади три ста маџарија,
Те дарива три ста сирочади. 165
Онда царе поврати Милоша
И одведе Крушев-долу славном,
Поклони му живот на мејдану.
