Хрњичић Мујо преварио Сењанина Ивана

* * *


Хрњичић Мујо преварио Сењанина Ивана

Пију вино на Удбини Турци,
На Удбини, на широкој лонџи.
Па се хвале Турци јањичари:
Тко је бољи јунак на мегдану,
Тко доброга коња одгојио! 5
Похвали се Хрњичић Мујине,
Да над њега не има јунака,
А над коња бољег коња нема!
Бесиди му мали Сулемане:
»Ај', не лудуј, Хрњичић Мујине, 10
Да нада те не има јунака!
Видио сам доброга јунака,
И под њиме дебела ђогина,
Што никидан овда пролазио,
И доброга ђогу прогонио, 15
Онакога у свем свиету нема:
Да ће бити Сењанин Иване!«
Ал' га Мујо плеском ударио:
»Козо једна, мали Сулемане,
Што ми хвалиш каурске јунаке, 20
Што не хвалиш по Удбини Турке,
Што ми хвалиш Сењанин Ивана,
Кад Ивана ја у главу знадем?
Отић хоћу Сењу биеломе,
Савезати Сењанин Ивана, 25
Довест ћу му секу јединицу,
Винчат ћу је за свога Алију!«
Бесиди му мали Сулемане:
»Ак' отиђеш Сењу биеломе
И савежеш Сењанин Ивана, 30
Доведеш му секу јединицу
И винчаш је за свога Алију,
Ево теби са рамена глава,
Одмах сици русу главу моју!«
Хрње меће коња изпод себе. 35
Оде Мујо у високу кулу,
Па се мисли, на једну смислио.
Докопа се листак књиге биле,
Па је кити, куја га родила!
Па налази хитро књигоношче, 40
И у књизи поздрави Ивана:
»Мој побрица, од Сења Иване,
Дочим дође данче понедиљче.
Да си брзо к мени на Удбину:
Ево женим свог брата Алију, 45
Би' 'ш, Иване, дивер уз невисту,
И поведи секу јединицу,
По имену дилбер Анђелију,
Она бит ће за јенгије млада
Коло водит, а писме изводит. 50
Досад јесмо побратими били,
Одслен ћемо већи пријатељи,
Кад ми дођеш на пир и у свате!«
Књигу шаље к Сењу каменоме.
Кад Ивану књига долазила, 55
Књигу штије, па се на њу смије.
Па дозивље дилбер Анђелију:
»Анђелијо, секо јединице,
Хајде, секо, у одаје горње,
Па ударај на тило одиље, 60
Баш одоре, што бит море боље,
А ја иђем у топле подруме,
Опремит ћу дебела ђогина.
Па хајдемо на Удбину билу
Моме побри Хрњичић Мујину; 65
Хајд'мо њему на пир и у свате:
Ја ћу, Иван, бити за дивера,
А ти 'ш млада за јенгије бити,
Коло водит, а писме изводит!«
Ма се Анђа гро'том. осминула: 70
»Луда главо, Сењанин Иване,
Нити ходи, нити мене води,
Ја сам млада и одвише липа,
Мамила бих по небу облаке,
А ке не би' по земљи јунаке; 75
Турци ће ти главу одсицати,
А мене ће Анђу потурчити!«
Ма је Иван плеском ударио:
»Брзе, кујо, куја те родила!
Ма опремај на тило одиље, 80
Јер се главе наносити не ћеш!«
Оде Анђа у одаје горње,
Па отвори орове сандуке
И изнесе племенито рухо.
С једном руком облачила рухо, 85
С другом руком грозне сузе таре.
У та доба Ускок Радојица,
Па упита младе Анђелије:
»Што га цвилиш и сузе проливаш?«
Све му каже, што је и како је: 90
»Мене хоће потурчити Турци!«
Бесиди јој Ускок Радојица:
»Хоћеш бити моја виерница?
Ја ћу поћи на Удбину билу,
Нити имам ни брка ни браде, 95
А љепши сам од дивојке младе,
Обућ хоћу ја твоје одиље!«
Тад је њему чисту виру дала,
Да га млада приварити не ће.
Анђа свлачи, а Раде облачи, 100
Још га меће три златна ђердана,
За дви сисе дви груде памука.
Кад изађе прид високу кулу,
Иван њега познат не умиде,
Нег' извео два добра коњица. 105
Па бесиди Ускок Радојици:
»Секо моја, дилбер Анђелијо,
Додај мени десну руку своју,
Да те бацим на коња витеза!«
Бесиди му Ускок Радојица: 110
»Ај' не лудуј, мој брате Иване,
Јесам ли ја досад коње ја'ла!«
Па се Ускок баци на коњица,
Брже скаче нег' Иван на свога.
Тад Иване ричи проговара: 115
»Женскога си стаса и погледа,
А мужкога струка и узраста!«
Ободоше два добра коњица,
Па одоше на Удбину љуту,
Баш под кулу Хрњичића Мује. 120
Ал под кулом дивно коло буба,
У том колу Мујо Хрњичића.
Под Иваном хватао коњица,
Руке шире, у образ се љубе:
»Добро доша, сладки побратиме, 125
Хај'мо, брате, у високу кулу!«
Одмах Иван разјаха коњица,
Па одоше у високу кулу.
А Алија ухвати коњица,
Па овако Ради бесидио: 130
»Ој бора ти, млада Анђелија,
Јеси ли се, секо, уморила?«
Ма му Раде тихо бесидио:
»Како ћу се млада уморити,
Добар ме је коњиц доносио!« 135
Па овако Раде бесидио:
»Да ја иђем в'оно коло дивно,
Па скакати у колу дивојком?«
Ма му Але тихо бесидио:
»Хајд' се, Анђе, ти понапиј вина 140
И поједи меса дебелога!«
Оде Раде у високу кулу,
С пуним га је столом дочекао.
Кад се Раде вина понапио,
Па Хрњици 'вако бесидио: 145
»Дер сидите, хладна пијте вина,
А ја идем в'оно коло дивно,
Коло водит, а писме изводит!«
Једва тога Хрње дочекао.
Ма заигра мали Радојица, 150
Како игра по високој кули,
Сва се кула из темеља креће.
Па поигра кроз биелу кулу.
Па је онда кроз мермер-авлију,
Па долази у то коло дивно, 155
Коло води, а писме изводи.
Гледали га јањичари Турци,
Па међу се Турци бесидили:
»Ну каурке, однили је ђавли!
Баш је 'накс на Удбини нема!«. 160
Још га они то у ричи бише,
Ал ето ти Хрњичића Мује:
»Душо моја дилбер Анђелијо,
Хајд'мо отић к нашему џелату:
Привинчат ћу тебе и Алију!« 165
Бесиди му Ускок Радојица:
»Ој дјевере, Хрњичић Мујине,
Ак ' оћути мој брате Иване,
Нит' је моје нит' је твоје главе!«
Бесиди јој Хрњичић Мујине: 170
»Небојдер се, дилбер Анђелијо,
Иви драго вавик пити вино,
Када се је вина понапио,
Ено њега у нашој тамници!«
Тада Раде ричи бесидио: 175
»Еј бора ти, Хрњичић Мујине,
Кад с' Иване баш разтризне вина,
Разкопат ће танану тамницу.
Па изићи Иван из тамнице.
Нег' не купи кићених сватова, 180
Већ дајдер ми ти свога Алију,
Отић' ћемо нашему џелату,
Нек привинча мене и Алију!«
Једва тога Мујо дочекао,
Па му даде Огојак Алију, 185
Па га шаље турскоме џелату.
А кад јесу к њему доходили,
Трипут јој је џелат говорио:
»Потурчи се, дилбер Анђелијо!«
Ал му Раде тихо бесидио: 190
»А знадеш ли, да сам с' потурчио?
Па повади ћорду бриеткињу,
Двапут Раде био замануо,
И џелату главу одкинуо,
И Алији он одсиче главу. 195
Па посиде дебела коњица,
Па га иде низ Удбину љуту,
Баш под кулу Хрњичић Мујина.
Дође Раде у то коло дивно,
Скаче Раде како и помаман. 200
Кад Турчину коме долазио,
Из образа крвцу отворио.
Међу се су Турци бесидили:
»Нудер види кује Анђелије,
Оли вара, оли ће приварит, 205
Оли неки на каурин адет?«
Када дође Хрњичић Мујину,
Хвата му се око била врата,
Љуби Хрњу са обадвие стране,
Ма како је њега пољубио, 210
Низ образе крвцу отворио.
Ма Хрњица 'вако бесидио:
»Не чуд'те се, јањичари Турци,
Оваки је на каурин адет!«
Па јој Мујо тихо бесидио: 215
»Еј бора ти, дилбер Анђелијо,
А гди ти је Огојак Алија?«
»Ој дивере, Хрњичићу Мујо,
Отиш'о је са вашим џелатом,
Да ће штогод лова уловити. 220
Нег' бора ти, Хрњичићу Мујо,
Хај'мо, Мујо, у високу кулу
Диванити људскога дивана!«
Па одоше у високу кулу.
Па га Раде бесиди Хрњици: 225
»Ој дивере, Хрњичић Мујине,
Отворидер танену тамницу,
Па Ивана вади из тамнице,
Имам нешто с њиме диванити!«
Ал то Мујо послушао Раде, 230
Па повуче на синђиру кључе,
Па извади Иву из тамнице.
Ма му Раде тихо бесидио:
»А видиш ли, Сењковић Иване,
Какав ти је Мујо Хрњичићу? 235
А камо ти од бедрице ћорда?«
Иван мучи к'о да и не чује.
Кад то види Ускок Радојица,
Лети Раде низ високу кулу,
Од авлије затварао врата, 240
Па од куле затворио врата,
Па Ивану тихо бесидио:
»Изведи дер два добра коњица!«
Стао Мујо, па се замислио.
Не мисли се Ускок Радојица, 245
Брзо Раде ћорду повадио,
Па Хрњици одсикао главу
И стару му погубио мајку,
Па излети прид високу кулу.
Посидоше два добра коњица, 250
Отворише мермерлу авлију,
Голе јесу ћорде повадили,
Како који Турчин доходио,
Сваком Раде главу одсикао.
Раде гони, Иван дочекује, 255
Иван гони, Раде дочекује.
Изсикоше јањичаре Турке
И одоше са Удбине љуте
Све играјућ и писме пивајућ.
Кад дођоше к Сењу каменоме 260
Тад бесиди Сењанин Иване:
»Секо моја, дилбер Анђелијо,
Да не буде, секо, тебе било,
Ја би' своју усијао главу;
Ма си, секо, рода витежкога!« 265
Тад се Раде гро'том осминуо,
Па Ивану ричи бесидио,
Па се маши у своја нидарца
И извади дви груде памука:
»Нудер види, Сењанин Иване, 270
Да ја нисам дилбер Анђелија,
Него јесам Ускок Радојица!«
Све му каже, што је и како је,
Док Иване ричи уграбио,
Тад је Ради тихо бесидио: 275
»Ево теби моја Анђелија,
И ево ти баш кула облица
И под кулом дуга подворница.«
Иван зове дилбер Анђелију:
»Анђе моја, оба ока моја, 280
Ево теби Ускок Радојица,
Ево моја баш била облица,
И ево ти дуга подворница,
Бит ћеш њему за виерне љубе!«
Једва тога Анђа дочокала. 285
Тад су попа туде доводили,
Анђелију Радом су винчали.
Доби Раде баш кулу облицу,
Изпод куле дугу подворницу,
И уза њу тимар даровао.290


Референце

Извор

  • О. Стјепан Грчић: Сењанин Иван, народне пјесме, Хрватско кеижевно друштво св. Јеронима, Загреб, 1943., стр. 9-16.