Хетера
Кад Милон, вајар млади, крај кипа спусти длето,
Одавно већ је сјао на небу месец светô.
Он уви хлену своју и пође журно дому,
И срете слуге неке, где прате једну мому.
На лице мрак му паде, а мржња покри зене,
И Милон саже главу и скри се крајем хлене.
Ал' мома врати слуге и диже с лица вео,
И брзо њему приђе уз кикот плах и смео.
— Што ме се клониш, драги? Кô некад с пуно страсти,
Зар нећеш никад више на моје груди пасти?
Да л' лептир сада леће на недра другој ружи?
Ил' мрзиш оне сласти, којим нас небо служи?
Ах, ја те жељно чекам. Ни огањ злога Ада,
Ни пламен врелог сунца не гори кô ја сада.
О, пођи са мном, драги, да створим прошло доба,
Да љубим уста твоја и сјајна ока оба.
Богати Менон, ено, на моме стоји прагу,
А Артеј, тиран силни, већ давно чека драгу,
Ал' сад ми нису мили, ти си ми миље свако,
Ноћас ћу твоја бити .. Ал' што ме гледаш тако?
м и л о н:
Ко си ти? Ја те не знам!
хетера:
Зар не знаш, драги, мене?
Зар не знаш љубав нашу и рајске санке њене?
Милоне, ја сам Хлора.
м и л о н:
Ти ниси она, жено,
Хлора је била цветак и тај је цветак свено.
Ја је се сећам увек. Она је тако сјала
Кô сунце, кад се буди из санка с морских вала;
У души нежност чедна, на лицу стид јој гори,
А очи трепте пламом, што чиста љубав створи.
И ја је силно љубих. Ал' судба друго суди,
И Хлоре неста једном са мојих топлих груди;
У свету она хтеде да чаром својим блиста,
И паде, кô у каô кад падне роса чиста...
И ја сам затим гледô блуднике крај ње многе,
И тиран како клечи и грли њене ноге,
Гледô сам, бол сам крио и тешку тугу своју,
И хладни мрамор резô, да створим Хлору моју.
Хетеро, ја те мрзим! Ти ниси Хлора више,
У тами греха твојих прошли се дани скрише;
Отровом груд ти дише, срамота корак следи,
А разврат јасно кажу образи твоји бледи.
Не шири руке, иди, ја нећу твоје дражи;
За тобом Менон гине и Атреј тебе тражи.
О, иди њима, иди, таланти спремни стоје,
Да плате лажну љубав и грешне страсти твоје.
*
И Милон оде даље. А дан кад затим наста,
Крај кипа, што га ради, он сада Хлору заста.
На поду она клечи, лица је смртно бона,
И прошлу слику своју кроз сузе гледа она.
