Херцег Владислав/48

Херцег Владислав
Писац: Јован Суботић
ОСМИ ПРИЗОР

ОСМИ ПРИЗОР

КНЕЗ ВОИСЛАВ (уђе, зачуђен):
Смејеш се херцеже?
ХЕРЦЕГ:
Оди и ти, кнеже, помози ми.
(Пружи му књигу.)
Читај ово.
КНЕЗ ВОИСЛАВ (прочита):
Од кога је књига?
ХЕРЦЕГ:
С неба спаде!
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
Говори л’ истину?
ХЕРЦЕГ:
Ако лежи у томе исгина,
Што ја овде
(покаже на чело)
држим за истину,
Јеванђеље није истиније.
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
Не, немогу вероват’, херцеже!
Син рођени отца да закоље!
Стриц синовца краља да убије!
ХЕРЦЕГ:
Та знаш ко су, па што неб’ веров'о?
(Ћуте.)
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
То сад нема од Босне помоћи?
ХЕРЦЕГ:
Кад ми зета крвници убише,
Како ћеду мени помагати?
Страх од мога мача и освете
У турски ће окол одтерат’ их!
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
За краљицу ништа и не пишу?
ХЕРЦЕГ:
С великом ми пажњом вест послаше
Мора бити да страх свуда влада:
О сестри ми ништа не спомињу.
Ох сирота моја Катарина!
(Поћути.)
Воиславе, ти изгуби отца!
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
Није мого славније умрети!
Сва Захумска за њим је плакала.
А знам да ћеш и ти посведочит’,
Да је умро славно и јуначки.
ХЕРЦЕГ:
Та презаће и од мртвог Турци.
Ал’ и сина остави јунака,
Који ће му име прославити.
Воиславе, ти образ осветла
И сам себи, и свима Србљима.
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
Што сам мог’о, то сам учинио.
На тебе се јесам угледао.
Владиславе, пусти, да ти кажем ,
Небацај се тако у опасност.
Јеси јунак ал си и господар,
Твоја глава за све друге вреди.
ХЕРЦЕГ:
На главу се народ и угледа.
Кад ја прегнем, где до густа дође,
Други у бег без обзира прећ’ ће.
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
Синиша ти баш сачува главу!
ХЕРЦЕГ (уздахне):
Би Синиша рука поуздана.
Од смрти је мене сачувао,
Ал' мој живот својом главом плати.
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
А ко не би за тебе погин'о? —
ХЕРЦЕГ:
И та ме је сабља оставила.
Куд погледим по неко одпада,
Најпосле ћу сам самцат остати.
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
Нећеш, брате, док је мене жива.
ХЕРЦЕГ (пружи му руку):
Ти и треба да с’ крај мене нађеш,
Да м’ измениш, кад ја не узмогу!
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
И јошт једно живо срдце куца,
Које т’ никад оставити неће!
ХЕРЦЕГ (погледа га):
Кога мислиш? — А ха! — Воиславе,
Ма шта било, ма како изпало,
Нека свети аманет буде ти,
Као спомен твога Владислава.
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
Ал’ шта ти је, драги Владиславе?
Што год рекнеш, на добро не циља.
ХЕРЦЕГ:
Ко уздише, зна за цело зашто!
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
Ја не видим трага од несрЂће.
ХЕРЦЕГ:
С престола се на далеко види,
А ко даље види, више види. —
Но шта те је довело овамо?
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
Дошао сам да ти се замолим,
Да одпратим моје Невесињу.
ХЕРЦЕГ:
Претрпи се за два за три дана.
Важне чекам сваки час гласове,
Па сам рад те уз себе имати.
А сад иди, разговарај мајку;
Сестри кажи — но не казуј ништа!
(Да му знак да иде.)
КНЕЗ ВОИСЛАВ:
Док си тако, да будем код тебе?
ХЕРЦЕГ:
Иди само, могу те зовнути!
КНЕЗ ВОИСЛАВ (поклања се и оде).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.