Хаџи-Пипун
| Хаџи-Пипун Писац: Светозар Ћоровић |
- Хаџи-Пипун
— Уранио хаџија! Како си? Јеси ли слатко спав’о? — викале су са свих страна и мале и велике дућанџије, кад би још издаљега опазили Хаџи-Пипуна, како се лагано, климајући се и застајкујући на свакоме кораку, упутио кући. Турбан око главе обично му се одмотао, па му се један крај преко рамена спустио низ плећа, по зеленој, искушљаној и вином обојадисаној џуби и куцкао га по боку, управо по ономе мјесту, гдје провирује једна голема закрпа, пепељаста а не зелена, пошто хаџија није имао при руци истога платна, него употребио друго, које му се случајно задесило у џепу. Ни антерија му није била у реду, него се раскопчала, те се лијепо видила прљава кошуља испод ње и мрке, мршаве и космате прси. Иза распасанога, на кајише поцијепанога, паса, испадали му печени кестени и суве шљиве, којима је мезетисао уз пиће, а дуга, од чохе сашивена духанкеса што му је вазда висила о бедри, спустила се на ниже и готово пала по земљи. Дугачки тур од широких, блатом упрљаних чакшира, што му спале готово до пупка, мало да не мете по цести, а лабави тозлуци, рђаво закопчани, лапћу му око нога. Постуле је ријетко носио, нарочито кад је кишовито вријеме. Тада је волио објесити их о бедри, управо поред духан-кесе, да му висе као фишеклије, а он је газио бос, старајући се непрестано да избјегне велике локве и опет као уз пркос наилазећи на њих, те је морао, хтио не хтио, да их прегази. Лице му је било жуто, подбуло; велике, као у чуду избуљене очи вазда помућене, а густа, црна брада неочешљана, препуна духана и ситних мрвица од хљеба или кестењских љупина. Хаџија је ишао, не одговарајући ни на чија питања и не осврћући се ни на коју страну. Мислио је једино на се и пазио да му што не запне за ногу те да не посрне.
Хаџи-Пипун није од шале прозван „Хаџијом”, као што често прозову некога који није крочио из Мостара даље од мостарских крава. Он је збиља ишао у свештену Меку и поклонио се гробу Пророковом, а био је уз то и један од најимућнијих ага шехерских. Некада, отрагу петнаест година, нико није смио ни помислити да се нашали с њиме, нарочито у оне дане, кад му се издизао на леђима големи, топли ћурак, а испод њега звекетала оштра, крива димискија, блистале се срмом оковане главе малих пушака и мерџанима окићен држак великога ножа. Не! Тек откада му је омилило пиће, те почео свраћати у механу и пожутио у лицу као пипун, усудио се неко да га тако назове. Тај му надимак остао све до данашњих дана и све се гласније изговарао, нарочито откада Хаџија забаци оружје и поче се без њега појављивати.
Хаџи-Пипуну није ни дошао до ушију тај надимак, а ако је и дошао, правио се као да га не чује. Њему није стало било до свих грдња душманских, као што му није било стало ни до савјета или пријекора при-јатељских. Он се управо клонио пријатеља и за је-диног правог и вјерног јарана сматрао је Николу механџију, с којим се није хтио ни свађати нити растављати. Николина механа била је као његов дућан, а Николина кућа — његова кућа. Он се није знао наљутити ако му је које Николино дијете прикачило за турбан лисичији или зечији реп, нити се наљутио чак ни онда, кад су му, кришом, пустили, кроз подеране чакшире на голо месо пуну шаку коњских муха. Љепота је једна била видити како он и Никола сједе један према другоме, испијају ракију и бистре свијетску политику, дијелећи земље и царевине сваки по своме ћеифу. Никола сићушан, мршав, црвен у лицу, са кукастим носом и јастребастим очима што му некако чудно сијевале испод ускога, улупљенога чела, а Хаџија жут и онако вјечито зачуђен и забленут, па размахују рукама један према другоме и непрестано сједајући и устајући намећу један другоме своје мишљење ...
Никола чак није трпио ни да га когод други севтелејише прије Хаџије. Стога није хтио ни отварати механу прије онога доба када је засигурно знао да га Хаџија чека, чучећи мирно пред механом и пушећи цигар. Кад год је Хаџија отворио севте, било је доста пазара! Тек ако су када увече препили ракијом и Николу у ноћи почела морити жеђ, коју опет ничим није могао загасити осим ракијом, тада није могао чекати на Хаџију, него је севтелејисао сам себе. Узме грош за појас, узме кључ и отвори механу.
— Добро јутро, Никола! — викне из гласа.
— Бог ти помог’o, Никола! — одговори сам себи.
— Дај ми ту за грош ракије!
И спусти грош у шкрабију, а прихвати за боцу и онако без мјере почне гасити жеђ ...
Рачуне између себе свиђали су уз тргање. Све грожђе из својих винограда Хаџија је продавао Николи и тиме, обично, отплатио свој дуг који би кроз годину прилично порастао. Тада је он први и пробао ново вино Николино. Чим се преточи и обојица сиђу у подрум те констатују да се „може пити”, Хаџија лагано пође од бачве до бачве и обично се заустави код једне од три товара.
— Дина ми се ја не одмичем од ње док јој не куцнем у дно — рекне мирно.
Никола је већ знао да се то не пориче. Слегне раменима, осмјехне се и одмах наређује чељадима да снесу у подрум два јастука, један душек и један јорган. Хаџија све то простре и уреди, сједне поред бачве, па отпочне пити.
— И јело да ми се доноси овди! — вели.
— Доносиће се — одговара Никола.
И, тек након два мјесеца, бачва се потпуно испразни и Хаџија се одмакне од ње смрдљив, прљав, кеумивен, неуређен, — страшан. Лагано, као пребијена мачка, измилио би из подрума напоље, на чист ваздух и оборене главе кренуо се кући ...
Мамурлук иза овога разбијао је Хаџи-Пипун ракијом и џумбусом. А џумбусао је у својој сопственој кући, у дугачкој, пола травом обраслој, пола ситно калдрмисаној авлији, насред које се ширила огромна, стара мурва, ограђена широком, лијепо и укусно озиданом, округлом софом. Наравно да ни ту није смио бити без Николе, а да буде веселије, звао је и тројицу млађих, надалеко прослављених Цигана, са зурлама и дахирама, те би сви засјели по софи и око софе, метнувши преда се три-четири овеће боце, препуњене ракијом, и неколико кисјелих краставаца за мезе.
— Ждралине, хајде се испењи на мурву и окити је свићама! — викнуо би Хаџија своме најстаријем сину Хасану, кога је од милоште прозвао Ждралином, јер је необично волио да свој кућној чељади издијева имена.
Хасан се, без поговора, пентрао на мурву и више него стотину малих, лојаних свијећа, учврстио би на гранама мурвиним, па их запалио. Тада је изгледало као да сва мурва гори, а авлија се свијетлила у ноћи, као усред бијела дана.
— Сад цвирајте, никакви синови! — подвикнуо би Хаџија Циганима и загрливши Николу натегао би боцом.
Овај Хаџијин теферич привлачио је силу гледалаца. Комшијска дјеца пењала су се по крововима, по зидовима и по својим мурвама и задивљено отуда посматрала све, а око врата врзала се непрегледна гомила свијета, — без разлике вјере и народности, — па се све то гурало и тјескало, да види чудновату хаџијину лимунацију.
— Аман, хоће ли се он икад оканит’ овога белаја? — забринуто се питали некадашњи хаџијини пријатељи, пролазећи некако постиђено његовим сокаком и кријући очи од свијета, као да су они нешто рђаво учинили.
— Мучно — веле други. — Оно су га шејтани узели на своју руку и хоће да га одвуку право у џехенем.
Неки су предлагали, да би га требало тужити, па да га зафтије одведу у затвор и тамо науче памети. Али таких је било мало, а и они су се устезали, чекајући час, када ће се ипак он сам поправити.
Тек кад му пуче по читаву шехеру она брука са кадунама и кад људи очима виђоше нешто што никада видили нијесу, онда се збиљски наљутише и закључише да са њиме треба енергичније поступати.
Ствар је била у овоме:
Хаџиница, Мејрима-ханума, коју је Хаџија — због пасије да издијева имена — називао својом Бедевијом, родила му је још једнога синчића, Зечића, како га он назва. Свијету је некако чудновато изгледало: откуд врве толика дјеца кад Хаџија није много миловао да се састаје и шали са својом кадуном, те се и шаптало по штошта неприлично; али се она није обзирала на то, него је редовно рађала сваке године по једно дијете. А кад се дијете роди, — макар било и десето, — мора се отићи срећној матери на бумбарећ и на разговор. Неке кадуне, јаранице Хаџиничине, сматрале су, наравно, за своју дужност да јој оду и да виде дијете.
Једнога јутра напунила их се читава соба.
По сећијама, по меким шилтама, узваљене на стамболске јастуке; поређале се једна до друге, као за софром, па загледају породиљу, — која је лежала у крају, на мекоме душеку, — сркућу кахву и једу халву и улутму што се жути насред собе у великој тепсији-демирлији. Неколике запалиле и чибуке, опружиле их до насред собе и куцкају њима о широке таблице у које се искреће пепео. И распрео се жив разговор између њих! Колико их има све добиле вољу за енгленисање и свака говори у исти мах кад и друге, пажљиво слушајући и чак разумијевајући и њихов говор.
— Каква је оно галама? — запита Хаџија, који се случајно затекао код куће, своју старију ћерку, Ашарију названу, опазивши како је убрзала преко авлије, носећи у наручју двије велике боце, препуњене медовином.
— Бумбарећ — одговори дијете, мирно. — Дошло пуно ханума на бумбарећ.
— Хм, бумбарећ! — окоси се Хаџија. — Какав ми је сад бумбарећ?. .. И, кад је бумбарећ што их боље не частите?
Па, истргнувши јој боце из наручја, даде јој знак да се не миче даље.
— Причекај да долијем мало ливше медовине, па им носи! — рече.
Дијете застаде бленући по авлији и чудећи се, а он, лагано, не осврћући се, одгега у своју собу и добро затвори врата. Из старога, трулога долафа извади велику ракиску боцу, помијеша медовину са ракијом и том смјешом поново напуни боце намијењене кадунама.
— Сад носи! — рече, вративши се дјетету и пружи јој боце. — Сад је медовина фина!
Ашарија не одговори ништа, него пригрли боце и унесе их кадунама. Наточи свакој по пуну маштрафу и понуди.
— Аман, каква ти је ово медовина? — узвикну стара Хоџа Ибриктарева искапивши маштрафу. — Жестока је и чује се нечијем, заудара.
— Није, дина ми, него је то липа медовина, — одговори Хациница, мигољећи се на душеку. — Ја сам је сама кухала, а стара је, па стога мало жеже.
— Рахмета ми бабина, баш је липа, — потврди и Дуда Мујагина, она што зна лијечити чељад од сихара, па напуни и другу маштрафу и поче пити.
— И слађа него друге!
— Ливше медовине још нисам пила!
И све слошки нападоше хвалити медовину. Јадна Ашарија није се могла смирити, точећи им наново и додајући.
— Ах, к’о да ми муку са срца скида — опет ће Дуда Мујагина. — Хлади ме некако у прсима, а загрива ми црива. Ја, валахи, нећу друкчије, него да донесете још дви боце.
Све одобрише. Хаџиници се чисто разведри лице од толиких похвала и она намигну Ашарији да наново донесе. Ашарија узе боце и опет пође.
— Ваља ли? — запита Хаџија, поново излазећи преда њу.
— Ваља.
— Е дај да опет наточим!
Пошто су почеле испијати и из других боца, кадуне се распричаше још више. Једне се заговориле о разним стварима, чак и о оним што се само у четири ока причају; другима падоше на памет давно помрли сродници те почеле плакати; а двије млађе хануме стале претресати прошлост, прекоравајући једна другу како јој је севдалију преотела. Пријекори почеше бивати и оштрији, док обје не прихватише за туђе чибуке, те би зло било да их остале не развадише ... Затим се развеселише и почеше пјевати. Загрлише се, примакоше се све једна уз другу, и отегоше на сав глас Алагину љубу. Обузе их неки чудни рахатлук, милина нека!... Сасвим заборављајући на домаћицу, најпошље пођоше из куће, откривши лице и пребацивши фереџе преко рамена.
Пјевајући изиђоше на сокак.
— Аман јараби, шта ли је ово? — гракну први Суле Ихтијар, опазивши их таке. — Откривене хануме у ћаршији! ... Ово ће се свит ђомбосати! ...
— Аман срамоте! — заграјаше и други.
И прилетише људи са свих страна и силом почеше фереџама огрћати раздрагане кадуне, само да им око влашко лица не опази.
— Ди сте биле, јазук вам било! Ко вас је то урезилио? — питаху сви готово једногласно.
— Липа ти је у Алаге љуба ... — одговараху кадуне пјевањем, отимајући се и почињући, по шести пут, пјесму изнова. Нити су слушале грдња ни пријекора.
— Он ... Он ... Хаџи-Пипун! ... Они хелаћ и нико други није! ... — викну кривоноги Хусо берберин, и из све снаге удари се руком по челу.
— Он валахи! — потврдише сви.
— Сад окрен’о да нам брука женскадију!
— У рз нам ударио!
Суле Ихтијар поглади се по оно неколико сиједих длака што их он називао брадом, а погледа у остале комшије.
— Пи, јазук вам било! — дрекну и пљуну према њима. — Какви сте ви људи, кад 'накога динсузина ћувате, који је гори и од Влаха и од свакога! И Францези и Москови и Аламани поштенији су од њега! Он не слуша Курана ни свећевих бесида, него окрен’о наопако мимо сву своју браћу. Па мало му је и то, него, бива, хоће и друге да обатали, па још женскадију! Је ли ово икад ико видио, ако сте Турци, и зар ми не можемо овоме зулуму наћи ћаре?
Сви остали дубоко уздахнуше, али нико не проговори ријечи. Муцави Авдија једини хтједе нешто казати, али како поче са словом „В .. .в .. .в ...” на њему и остаде.
— Него ја сам смислио, да се одабере нас пе’шес’, па да одемо Нуман-ефендији — настави Суле, не могавши да сачека Авдију. — Он нам је и кадија, а он је један добар ћојек, који живи по Курану и који је Алаху угодио, па му је дражи него нас иједан. Па ја к’о велим да ми одемо Нуман-ефендији, па да га салетимо, не би ли он отиш’о ономе јарамазу и к’о један свећев ћојек да му он даде насијат, те да се дозове тoбе.
— Та ти је још најпаметнија! — дочека Хусо берберин и поче отпасивати са себе мокру и упрљану берберску бошчу. — А ево ћу и ја поћи Нуман-ефен-дији, дако нас не отира.
И изабравши још тројицу, Хусо састави као неку депутацију. Стави јој на чело Сулу Ихтијара, шапну му неколике ријечи, савјет некакав, па сви кренуше.
Нуман-ефендија био је ваљда једини човјек у шехеру кога су сви поштовали и за кијем нико није могао или није смио рећи рђаве ријечи. Дугуљаст, сух, мршав и жут у лицу као какав светац, у дугачкој, мркој цуби, мркој антерији и чакширама, држећи вјечито обје руке о појасу и идући оборене главе, као дубоко замишљен, уливао је неко страхопоштовање и онима који га нијесу изближе познавали. Стари људи, ихтијари од осамдесет и деведесет година, опазивши га издаљега, отурали су чибуке од себе, дизали се на ноге и дубоко се поклонивши, правили теменах. Он је био за многе најмјеродавнији судија, и бивало је парница које ни суд није знао ријешити, а Нуман-ефендија пресуђивао је и никад ниједна странка није отишла незадовољна испред њега. Било их је који су вјеровали да кроз његова уста сам Пророк проговара, па су га чисто обожавали, и тешко томе ко би се усудио да једном једитом ријечи погрди или обешчасти ту светињу.
Нуман-ефендија, по своме обичају, прелиставао је и читао дубоке некакве књиге, климајући се лагано на мекој шилти, када се врата од собе отворише и на њима се указа упреподобљени Суле Ихтијар, преклоњен до земље, понизно држећи обје руке на прсима. Иза његових леђа, некако плашљиво, провиривали су Хусо берберин и остали депутирци, па се укочили и не смију коракнути ни напријед ни натраг.
— Шта је? Шта вас је то дотирало? — запита Нуман-ефендија, пошто се дуже времена правио да их не види и некако замишљеније буљио у књиге.
— Аман, дошли смо с једном давом до тебе — усуди се да проговори Суле, а, од некаква страха оно неколико длака тресу му се, подрхтавају.
Нуман-ефендија спусти књигу и руком им даде знак да уљегну.
— А каква је дава? — запита.
Суле се још једном поклони и загледа се у ћошу изнад кадијине главе гдје се лелујала прилично дебела, никим недирнута паучина.
— Ама, ефендум, голема је то прића — поче. — И ко ће све јаде оприћат’, што ји они хелаћ ради? Назвали су га Хађи-Пипун, а паметније би било да су казали Хађи-баксуз и Хађи-шејтан ... Валахи, ако потира дуље к’о што је поћ’о, све ће се окренут’ наопако и ђомбосаће се због њега ћитав дуњах. Мало му је што он пије и што се никад не тризни, него је сад поћ’о и друге баталити ... Шејтани су њега подмитили да им још коју душу у ђехенем одвуће...
— А шта је било? — пресијече га кадија, па некако чудновато преврну очима, да се људи умало не препадоше, мислећи е ће издахнути.
Суле поче ломити прсте и снебивати се.
— Срамота — рече. — Срамота прид тобом и говорити о томе ... Данас му дошло неколико женскадије у кућу, а он ји’ некако опио, па женскадија побиснила, пребациле феређе прико рамена и авазиле пивају кроз сокак, да се могло ћути до Стамбола ... Ми скоћисмо да ји’ саулисавамо, а оне зинуше још више и липо нас још наружише ...
— Па шта ћете му? — шапатом запита кадија.
— Липо ћемо — дочека Суле мало слободније. — Ми смо, ево, дошли теби, да му ти одеш и да му кажеш нек се окани пића. Проћитај му још једном шта пророк пише, па му заприти да ћемо га отирати из наше вире ,ако не послуша. Кажи му све како ти знаш, јер ти умиш липо. Ако га ти не излићиш, неће нико други.
Кадија дубоко уздахну.
— Бојим се да му нема лика — рече. — Ја сам му поручив’о и досле, ама није слуш’о ...
— Послушаће кад му ти одеш — упаде Хусо берберин, који је већ два пута покушавао да Сули прекине ријеч. — Кад тебе види, он ће се постидит’, а кад му ти почнеш говорити, оставиће и пиће и све.
Кадија устаде и прошета по соби.
— Па пеке — рече отегнуто. — Отићу му и окушаћу. Ако не одем, ђунах ми је, а ако одем, севап је. Ви не казујте никоме ништа, а ја ћу му брже отић’...
Па испративши све до врата, опет се поврати и поче се спремати за полазак ...
Хаџи-Пипун сједио је на авлији под мурвом, изнио преда се кафез са канарицом, па док је она пјевала, пијуцкао је лагано ракију. Недалеко од њега Ашарија је залијевала цвијеће, посађено испод сниских пенџера, а Ждралин је правио пушке од зовине и попијевао омиљену очеву пјесму:
„Било вино, драга душо моја,
А ракијо, моја ликаријо ...”
По авлији чепркале су двије голуждраве кокоши и гегао се један подебео пијевац, привлачећи се кат-када до Хаџије и кљујући му око постула. Нико се, ни од чељади ни од живине, није надао незваноме госту и стога наста једна чудна граја, када се врата отворише и мирни, озбиљни Нуман-ефендија указа се на њима. Ашарија цикну, испусти ибрик са водом и утече у кућу; Ждралин стрпа пушку у џеп и сакри се у зовину; а кокоши и гегави пијевац разбјегоше се с дреком куд које. Једини Хаџија остаде миран, нити се крену ни помаче, него мирно испи чашу и као каквом старом знанцу климну главом Нуман-ефендији.
— Аман, аман, зар то радиш? — као зачуђено узвикну ефендија и показа на ракију. — Зар тако раде прави Мусломани који мисле на душу и на други свит?
— Дина ми, ефендија, мени је липо и на овом свиту, — одговори Хаџија мирно, — и ја се за другим не јагмим, јер ми тамо неће бит’ ни вина ни ракије...
Нуман-ефендија зачепи прстима нос, да не осјети мириса ракијина, а главу окрену у страну да не слуша богохулних ријечи.
— Јадан синко, зар н’ умиш паметније зборит’! — узвикну. — Сви Правовирни, који вирују у драгога Алаха и у Суре Курана очима не могу да виде пића, а ти си севет њега заборавио и на они свит и на све. А знаш ли ти какве су муке у џехенему и како се у нас о њему пива:
„Џехенем је врло плах,
У њега ће сваки Влах,
Биће варен као грах ...”
А и ти си пош’о за Власима, па ћеш стигнут’ куд и Власи...
— Ефендија, сиди па запали — прекиде му ријеч Хаџија и пружи му духанкесу.
— Нит’ ћу с тобом сиднут’ ни запалит’, док ту ракију не дигнеш испред себе — дочека кадија. — Ти си Хаџија један, видио си Ћабу и миста куд је Пророк ходио, па би ја мог’о сиднути с тобом к’о с братом, само ако бациш то шејтанско пиће.
Хаџија га погледа и осмјехну се.
— Е па дигнућу ракију, само ти сиди — рече. — Сиди да енгленишемо к’о људи. Дош’о си у кућу да ме научиш памети, па барем да те прочастим.
И узевши боцу оде у собу мирно, лагано се гегајући као и увијек.
— Шућур Алаху, неће ми бит’ џаба — прошапта Нуман-ефендија, гледајући за њим. — Јопет сам учинио једно добро и јопет угодио Алаху драгоме, да ми ливше мисто припреми у џенету.
Нуман-ефендија шаптао је још нешто у себи, благо се осмјехујући, када се поврати Хаџија. Сад се заогрнуо и ћурком, па једну руку држи под њим, на леђима, а у другој носи велику боцу, пуну ракије.
— Ех, ефендија, дедер и ти сркни мало овог пића, па да видиш како је слатко! — рече, пружајући боцу кадији.
— Јеси ли махнит, шта ли ти је? — зачуђено запита кадија, одгурнувши боцу руком.
Хаџија га мрко погледа.
— Нисам махнит, него хоћу да опробаш ово моје пиће. Видићеш да је ливше од твојих књига.
Нуман-ефендија устаде и тресну пешевима џубе.
— Отресам те се к’о шејтана — рече полазећи. — Нит’ ћу ти више у кућу, нит’ нам више требаш у нашем милету.
Хаџија стаде пред њега и запријечи му пут.
— Јок, ефендија, дина ми! Нећеш ти из моје куће непочашћен... Попи ову боцу, па онда хајде.
— С пута, несретни сине! — узвикну ефендија, дижући обје руке као да га проклиње.
Хаџија извуче ону руку испод ћурка и показа малу пушку.
— Пи, ефендија, јали оде глава!
Кадија устукну три корака натраг.
— Јараби, јараби, шта је теби? — запита уплашено.
— Ништа ... Хоћу да те частим — одговори Хаџија. — Пи, јали те није!
И пружи боцу и силом је угура у шаке Нуман-ефендији, који се престрављен једнако измицао натраг.
— Јараби, има ли ико да помогне? — опет започе кадија.
— Пи! — подвикну Хаџија јаче и напери пушку.
Нуман-ефендији задрхташе руке и прије него је спуштен прст на ороз он наже боцом. Отпи.
— Ваља ли? — запита Хаџија весело.
— Не ваља.
— Пи још, па ће ваљати!
И опет напери пушку.
Нуман-ефендија натегну опет. И овај пут не учини му се тако отпадна. У ономе страху као да му ракија ули мало снаге и крв као да му се загрија. Чисто осјећаше како му румен удара у образе а у прсима га нешто грије, па угодно, лијепо ... Нуман-ефендија, гледајући у пушку, гуцну и трећи пут, не чекајући заповијести.
— Посикле су ми се ноге од страха — застења. — Сиднућу.
— Сиди! — мирно одговори Хаџија. — Сиднућу и ја, па да пијемо к’о људи ...
Када су, испред акшама, Суле Ихтијар и остали чекали кадију да изађе, те да га запитају за Хаџију, помоли се он уза сокак, распасан, прљав, пијан као сјекира. Посрћући тетурао је час уз један а час уз други зид и мрмљао нешто полугласно, неразумљиво. Једна постула спала му с ноге и остала у сокаку; од џубе само му један рукав остао на руци, а други му виси, и са оним другим крајем џубе вуче се по тлима.
— Ефендија, какав си то? — дрекну Суле, прилетивши да га прихвати испод пазуха.
— Пиће ... липо пиће ... — смјешкао се ефендија ... — а ракија ... аџија ... хе, хе, хе ...
— Пипуну и нема лика — дубоко уздахну Суле Ихтијар и погледа по осталима ...
А Хусо берберин дочека:
— Ама ко ће сад изличит’ ефендију?
Извори
уреди- Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 2, страна 49-63 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|