Фату проси хоџа Бешлагићу
Фату проси хоџа Бешлагићу,
Фату проси, Фата се поноси:
— Што ће мени хоџа Бешлагићу?
Кад је њега Влахиња родила
у папради, чувајућ' прасади, 5
у јелову кору завијала,
шарен гуја, шарен повој била!
Кад је хоџа гласе разумио,
он написа до три хамајлије.
Прву пише, у ватру је баца: 10
— Не нос’, ватро, књиге ни јазије,
веће памет у дјевојке Фате!
Другу пише, у воду је баца:
— Не нос’, водо, књиге ни јазије,
веће памет у дјевојке Фате! 15
Трећу пише, под камен је баца:
— Не притискај, камене, јазије,
веће душу у дјевојке Фате!
Кад је било око пола ноћи,
дилбер Фату забољела глава. 20
Она иде хоџи Бешлагићу:
— Отвор’ врата, запали ме ватра!
Ал’ јој хоџа да отвори неће.
Опет она вако говораше:
— Отвор’ врата, хоџа Бешлагићу, 25
отвор’ врата, однесе ме вода!
Ал’ јој хоџа да отвори неће.
Опет она тихо говораше:
— Отвор врата, хоџа Бешлагићу
отвор врата, притиште ме камени! 30
Ал јој хоџа да отвори неће
а њој живо срце препукнуло.
