[Фала богу, фала јединоме]
Фала богу, фала јединоме,
Закукала сјајна кукавица,
Усред зиму у светог Јована.
И закука младог Радојицу.
Запита гу млади Радојица: 5
А што кукаш сјајна кукавице,
А што кукаш кад ти време није.
Да л’ си жедна, ел си огладнела?
Нисам жедна, нисам огладнела,
Нисам море сјајна кукавица, 10
Но сам море млада удовица,
Па сам дошла тебе да те узнем.
Пе смем, не смем. сјајна кукавице,
Ти си имаш дете Николицу,
Дете море од седам година. 15
У јунаство по јунак од мене,
А у кавгу јесје кавгаџија,
У пијанку јесје пијаница,
И смене ће кавгу да заметне,
И мене ће младог да погуби. 20
Узни мене млади Радојице,
Лако ћу си дете погубити,
Ћу да легнем млада без болеса,
Ћу наручим на дете Николу,
Ћу наручим што му нана болна. 25
Болна лега оће и да умре.
И на дете људи доказују,
Да ће нана море да му умре.
Дете ћути ништа не говори,
Дете ћути беле сузе рони. 30
Ајде, ајде, па дође у дворе.
Од долек је бре нану спазило,
Руке шири у лице гу љуби:
Што ли ти је моја мила нано,
Да л’ те, нане, глава заболела. 35
Је л’ те, нане, грозница фатила?
Проговара остарела мајка:
Ни ме сине глава заболела,
Ни ме сине грозница фатила,
Но ми тешка мука припаднула. 40
Да си идеш у тој сиње море,
Да донесеш лека од долека.
Дете ћути ништа не говори,
Дете ћути беле сузе рони.
Ајде, ајде, до туј густу гору, 45
И пред гору у село малено,
И у село сестрица Милица.
Руке шири у лице га љуби:
Где ћеш брале, до мој мили брале,
Кам ти брале татково оружје, 50
Да л’ не знајеш до мој мили брале,
Од чега је татко погинуја?
Дете ћути ништо не говори,
Дете ћути беле сузе рони.
Па се врну у бели дворови. 55
Од долек га нана опазила:
Где ћеш сине, до мој мили сине?
Дете ћути ништо не говори,
Дете ћути беле сузе рони.
Па си узе татково оружје. 60
Љуто га је нана проклињала:
Шће ти сине, главу ти отсекло?
Дете ћути ништо не говори,
Дете ћути беле сузе рони.
Ајде, ајде, до туј густу гору. 65
А из гору пушка је пукнула,
Окрену се дете Николица,
Окрену се на лево на десно,
Па опази младог Радојицу,
Ману сабљом отсече му главу, 70
Па га метну коњу у зобницу,
Па донесе куде своју нану:
Те ти нане лека од долека,
Те ти нане те студене воде,
Те ти нане бела перуника. 75
Више бела помало црвена.
Ману сабљом, отсече ву главу:
Легај нане, оба да легате,
Да легате, да се налегате.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
